U današnjem članku vam pišemo na temu iskustva koje je doživeo naučnik i konstruktor Vladimir Jefremov čovek koji je učestvovao u istorijskim misijama lansiranja satelita i raketa, ali je istovremeno iskusio i ono što zovemo zagrobni život.
Njegovo svedočenje potresa jer dolazi od čoveka koji je ceo svoj radni vek gradio na nauci, a ipak se suočio s nečim što prevazilazi granice racionalnog objašnjenja.Jefremov je 1983. godine, tokom napada bronhitisa i srčanih problema, doživeo kliničku smrt. Do tog trenutka, kako sam priznaje, nije verovao u razgovore o onostranom. Smatrao je da su to samo utešne priče za verujuće. Ipak, kada mu je srce stalo, poslednje što je očekivao bilo je da će osetiti – lakoću. Umesto kraja, nastupilo je iskustvo koje je promenilo njegov pogled na život i svet.
Prvi osećaj bio je letenje kroz neku vrstu cevastog prostora. Taj osećaj mu nije bio stran jer ga je ranije doživljavao u snovima, a sada je postao deo stvarnog iskustva. U tom stanju je shvatio da ima kontrolu – mogao je da odluči da stane, da posmatra i da analizira gde se nalazi. Strukture koje je video bile su poput pejzaža, ali savijene i uvrnute, potpuno drugačije od svega poznatog.
- Najveća promena bila je u njegovoj svesti. Odjednom je mogao da prodre u suštinu svega. Odgovori su mu stizali trenutačno, bez potrebe za razmišljanjem ili analizom. Priseteći se problema iz svakodnevnog života, mogao je da pronađe rešenja u deliću sekunde. Sećao se pokvarenog televizora i video sve njegove komponente jasno kao da je otvorio uređaj. Takođe je uspeo da reši dugogodišnji tehnički problem vezan za konstrukciju krstarećih raketa – rešenje mu se jednostavno pojavilo u mislima.
U početku je mislio da je sam, ali ubrzo je osetio prisustvo. To prisustvo nije izazivalo strah, već spokoj. Osećao je interakciju s nečim što je nazvao Vođim Subjektom – entitetom koji je znao sve, koji je bio svemoćan i svuda prisutan. Od njega je dobijao odgovore, vođenje i osećaj da postoji smisao izvan granica ljudskog života.
Kada se vratio u život, Jefremov je počeo da razmišlja o svemu što je iskusio. Analizom svog iskustva došao je do zaključka da život ne može nastati iz nežive materije jer je živa materija suštinski složenija. To ga je dovelo do ideje da mora postojati duhovni svet koji je povezan s našim. Za njega, svet u kojem je boravio i ovaj naš zemaljski svet nisu odvojeni – oni su deo jednog velikog informacionog sistema.
Jefremov je verovao da su i zagrobni i zemaljski svet u stalnoj interakciji. Sve što postoji ima svoje informacione osobine, i misli čoveka mogu da utiču na ono što vidi i doživljava. U zagrobnom svetu, tvrdio je, konstante nisu iste kao na Zemlji – menjive su, a oblici su određeni informacijama i mislima. Upravo zato tamo vidimo ono što želimo da vidimo.
Kada je svoje iskustvo prvi put podelio javno, bilo je to tek nakon 17 godina ćutanja. Plašio se da će mu priznanje narušiti ugled u naučnim krugovima. Ali kada je skupio snagu, poruka koju je ostavio bila je jasna i snažna: „Postoji život i u zagrobnom životu, ali on je drugačiji nego ovde. Naš svet je jednostavniji za razumevanje, dok je onostrani svet složen i u stalnoj promeni.“
Njegovo svedočenje ostaje zapisano kao spoj nauke i duhovnog iskustva, kao priča čoveka koji je zakoračio „s one strane“ i vratio se sa znanjem koje prevazilazi granice našeg svakodnevnog poimanja. Za mnoge, ovo je dokaz da smrt nije kraj, već prelaz u drugačiji oblik postojanja
