U današnjem članku vam pišemo na temu života koji je izgubio svoju jasnoću i red, u svetu gde su odnosi i poverenje postali kao senke prošlosti. Ovo je priča o Grigoriju Sokolovu, čoveku koji je nekoć bio poštovan inženjer, a sada je postao nevidljiv, obrisan iz života grada i ljudi koji su ga nekada slavili.
Grigorijev svet se potpuno promenio. Nekada je bio uspešan inženjer, čiji su projekti oblikovali grad. U njegovoj prošloj stvarnosti, gde su planovi bili puni nade, imao je porodicu, vernu ženu Lenu, koja je verovala u njega i njegove ideje.
Njihova kuća bila je punina života, ispunjena smehom i ljubavlju. Ali sada, Grigorij je sedeo na hladnim granitnim stepenicama, promatrajući ugradnju prošlih trenutaka dok su mu ruke bile hladne od života na ulici.
Ona, Lena, napustila je Grigorija kada je sve propalo. Nakon što je njegov najbolji prijatelj, Vadim, izdao i prevario ga, fabriku koju su zajedno gradili srušili su iznutra. Grigorijev svet je postao kaos – suđenje, gubitak posla, oduzimanje imovine. “Ja ne mogu tako, Grisha”, rekla mu je Lena u poslednjem razgovoru. Ona nije želela život u siromaštvu, a ona je bila u pravu. Grigorij je ostao sam, sa prepunom tugom u srcu, smatrajući sebe odgovornim za to što je sve izgubio.
Svaki dan je pokušavao da se drži života kroz čitanje knjiga u gradskoj biblioteci. To je bila jedina uteha, iako su dani postajali sve hladniji, a ona se smanjivala sa svakim zagrizom starog hleba.
Jednog dana, dok je jeo svoju večeru, setio se vremena kada je, zajedno sa Lenom, sedeo za stolom u njihovoj kuhinji, gde su se smeštali mirisi pržene piletine i smeh. Mislio je na Vadima, na trenutak kada je prešao granicu poverenja. Prevara mu je oduzela sve, pa je sada, sa čudnim osećajem, hteo da uzme nešto što mu je bilo po pravu. Našao je novčanik – vrlo skup, sa imenom njegovog bivšeg prijatelja, Vadima Orlova.
Grigorij je osetio unutrašnji sukob – novac, na neki način, mogao bi ga izvući iz ovog pakla. Iako je znao da je to „plod“ grešnog uzimanja, pomislio je da bi mu to moglo pomoći da započne novi život. Dilema je bila jednostavna: uzeti novac, osvetiti se sudbini i životu koji ga je odveo na ivicu uništenja, ili ostati dosledan svojim principima i ne ponoviti greške koje je napravio.
- U tom trenutku, kad su svi trenuci činili da je Grigorij na samoj ivici, odlučio je da vrati novčanik, da se ne srozava do nivoa koji mu je donio sve ovo. Vratio je novac svom tvorcu, svom najbližem neprijatelju, čoveku koji je sve uzimao i manipulisao svim. Ali sudbina se nije zaustavila. Grigorij je došao do vrata Vadimove kancelarije, koja je bila zasnovana na temelju njegovih uništenih snova. Susret je bio pun cinizma i hlađenja.
Na Vadinim usnama nije bilo traga stida, a ipak je na neki način, Grigorij se osećao pobednikom, jer se suprostavio iskušenju. Na kraju, napustio je Vadimov svet. Bio je to trenutak kada je Grigorij odlučio da će sledeći korak biti njegov. On je postao vlasnik svoje sudbine, pa makar to bio korak u nesvesno, kroz maglovite i nedorečene stranice života.
Nekoliko meseci kasnije, Grigorij je pronašao sebe u zabitom selu, u tužnom domu svoje bivše partnerove majke. Iako je smeštaj bio siromašan i zapušten, to je bilo mesto gde je mogao da se pronađe. Život je za njega postao borba, ali prava borba, borba za sebe. Što se tiče Vadima, njegov svet je ostao zasnovan na ruševinama i trulom imenu, ali za Grigorija je bio to početak ponovnog rađanja
