Bonus tekst
Postoji trenutak koji Milica često prepričava, iako ga je doživela u potpunoj tišini – trenutak kada je prvi put stala ispred muzičke škole u Ulici cara Lazara u Gnjilanu, baš tamo gde je kao novorođenče bila ostavljena. Nije to bio običan susret sa prošlošću. Bio je to sudar sa mestom koje je za nju značilo i kraj i početak.
Stajala je sama ispred zgrade, sa jakim vetrom koji joj je šibao lice i mislima koje su se rojile bez reda. U ruci je držala fotografiju kutije – slične onoj u kojoj je pronađena – i belu ružu. Nije znala šta je tačno želela da postigne tim gestom, ali osećala je da nešto mora ostaviti tu. Možda za onu bebu koju su nekada svi zaboravili, možda za sebe, a možda i za majku koja je nestala iz njenog života pre nego što je imala priliku da ga upozna.
Pored kontejnera nije bilo nikoga, tek neki slučajni prolaznici koji su je radoznalo posmatrali. Položila je ružu na zemlju i sela na betonski ivičnjak, gledajući u nebo koje je tog dana bilo tmurno, ali bez kiše. U grudima joj je treperila neka tiha tuga, ali i snaga – ona tiha, duboka, koju nosiš kad si preživeo nešto veliko, pa znaš da možeš sve.
- U tom trenutku, došla je žena srednjih godina, lokalna prodavačica iz obližnje radnje, koja je sramežljivo upitala Milicu da li je sve u redu. Kada joj je Milica, bez mnogo detalja, objasnila zašto je tu, žena je zaćutala i samo izustila: „Sećam se tog dana… Bila je neka beba… cela varoš je šaptala o tome.“
Ta rečenica bila je sve što je Milici tada trebalo. Prvi put je čula da neko stvarno pamti. Nije to bio dokument, papir, službena beleška – bio je to živi trag, potvrda da ono što je toliko godina pokušavala da pronađe nije bila iluzija.
U znak zahvalnosti, ponudila je ženi da popiju kafu. Dok su sedele u obližnjem kafiću, razgovor se pretvorio u malu ispovest. Žena se setila da su tada kružile različite priče – da je majka pobegla, da je beba iz nelegalne veze, da je možda čak reč o porodičnoj osveti. Bile su to samo priče, ali za Milicu su bile važne – jer su govorile o tome koliko je njeno rođenje bilo misteriozno, koliko su ljudi nagađali, ali niko ništa sa sigurnošću nije znao.
Milica je te večeri otišla iz Gnjilana ne sa odgovorima, već sa osećajem da je deo slagalice ipak pomeren. Nekada, i najmanja informacija može imati ogroman emotivni značaj.
I zanimljivo je to – iako je tražila istinu toliko dugo, ono što joj je donelo najveći mir bio je susret s običnim čovekom koji je, bez pompe, bez dokaza, samo potvrdio: „Da, postojala si. Bili smo tu kad si došla na svet, i nismo zaboravili.“
Od tada, Milica svakog 5. februara zapali sveću – ne za tugu, već za novi život koji je tog dana započeo, ne znajući ništa, ali stvoren da postane mnogo.
