Amra Beha iz Bosne, žrtva porodičnog nasilja, hrabro je javno podelila svoju priču o traumama i izazovima koje je preživela tokom desetogodišnjeg braka. Njen suprug, poznat po manipulativnim i nasilnim ponašanjima, zlostavljao ju je fizički, psihički i emocionalno.
Amra je govorila o tome kako je nasilje počelo već na početku njihove veze. Izolacija od prijatelja i porodice bila je prvi znak problema. Suprug ju je optuživao za neveru i pokušavao da kontroliše svaki aspekt njenog života, uključujući i finansijske odluke, poput kupovine osnovnih proizvoda. Tokom trudnoće, nasilje je eskaliralo i uključivalo fizičke metode zlostavljanja, poput vezivanja i maltretiranja, što je kulminiralo situacijama u kojima nije mogla da brine o svom detetu.
Amra je otkrila kako je strah bio ključni faktor koji ju je sprečavao da se oslobodi tog odnosa. Čak i kada je podnosila krivične prijave protiv supruga, često bi ih povukla zbog osećaja nemoći i brige za bezbednost sebe i svog sina. Situacija se pogoršavala, a njen suprug je postajao sve beskrupulozniji, koristeći prisluškivače i manipulišući je optužbama za neveru.
Ipak, Amra je uspela da pobegne iz tog ciklusa nasilja. Nakon podrške prijateljice i boravka u Sigurnoj kući, počela je da preduzima korake ka sigurnijem i stabilnijem životu. Iako je prošla kroz teške trenutke, uključujući psihijatrijsko lečenje i borbu s bipolarnim poremećajem, danas je jača nego ikad.
Ova iskustva su je naučila mnogo o psihologiji i važnosti samopouzdanja i podrške. Njena priča je snažan podsetnik na kompleksnost porodičnog nasilja i na važnost pružanja podrške žrtvama kako bi mogle da prekinu krug zlostavljanja i izgrade novi život.
BONUS TEKST
Kada se govori o traumama, često se fokusiramo na negativne posledice koje ostavljaju na mentalno i fizičko zdravlje. Međutim, postoji fascinantan psihološki fenomen poznat kao post-traumatski rast (PTG), koji opisuje pozitivne promene koje se javljaju nakon što osoba prebrodi teška iskustva.
Istraživanja pokazuju da neki ljudi, suočeni s dubokim gubicima, nasiljem, bolestima ili drugim traumatskim događajima, razvijaju novu snagu i svrhu u životu. Ovo ne znači da trauma nije ostavila trag, već da su pojedinci uspeli da pronađu smisao u svom iskustvu i da iz njega izađu kao otpornije, samosvesnije i saosećajnije osobe.
PTG se manifestuje na različite načine: ljudi često razvijaju jače veze s drugima, dublju zahvalnost za male radosti u životu ili potpuno novi pogled na svet. Na primer, osoba koja je preživela ozbiljnu bolest može odlučiti da se posveti zdravijem načinu života ili humanitarnom radu, inspirisana sopstvenim iskustvom.
Jedan od ključnih faktora za post-traumatski rast je podrška okoline i sposobnost osobe da reflektuje svoja iskustva, kao i želja da nauči iz njih. Takođe, PTG nije rezervisan samo za “jake” pojedince – svi imamo potencijal da transformišemo teškoće u priliku za rast.
Primena ovog koncepta u terapiji donosi nadu mnogima koji se suočavaju s traumom, jer ukazuje na to da čak i iz najmračnijih trenutaka može proizaći svetlo koje vodi ka ispunjenijem životu. Ovo je snažan podsetnik da su ljudi sposobni za neverovatnu otpornost i promenu, čak i u najtežim okolnostima.
