Verica je bila žena koja je svojim ponašanjem i stavom osvajala sve oko sebe. Skromna, tiha i postojana, čak pomalo stidljiva u prvom kontaktu, ona je imala poseban šarm koji je privlačio ljude. Na poslu je bila revnosna i predana, napredovala je polako ali sigurno, bez izazivanja zavisti kod kolega. Njeno napredovanje u karijeri bilo je prirodno, i svi su se složili da zaslužuje poziciju koju je dostigla. Njene blage reči i mekani nastup rešavali su sve nesuglasice. Iako nije bila naročito duhovita, njena zbunjenost i lagano crvenilo u šaljivim situacijama dodatno su je činili simpatičnom i omiljenom među kolegama.
Verica se svakog sećala, uvek je bila tu da uteši i sasluša, čak i one koje su svi ostali zaboravili. Znala je običaje i nigde se nije obrukala. Njena deca su bila primerna, a kuća joj je uvek bila uredna i lepo uređena. Ponosno je predstavljala sve uspehe svog muža i dece, ali bez hvalisanja i preterivanja. Svi su je voleli i poštovali, smatrali je oličenjem dobrote.
- Međutim, kad bi Verica ušla u svoj dom, njen izraz bi se promenio. Iz blagosti bi prešla u hladnu, gotovo zlokobnu masku. Uglovi usana bi se spustili, a iz nje bi krenula lavina najgorih reči. Još u hodniku bi počela da grdi, traži povod za svađu, vređa za sve što nije po njenom ukusu, a gotovo ništa joj nije bilo po volji. Pažljivo bi odložila poslovnu garderobu i kao furija bi se obrušila na sve što je zatekla kod kuće.
Njen muž nikad nije bio dovoljno dobar. Verica se predstavljala kao najveća žrtva i mučenica kojoj nikad nije dato dovoljno. Optuživala ga je za sve moguće grehe, poznate i nepoznate, a on, inače dobar i uspešan čovek, povlačio bi se i ćutao, čekajući da oluja prođe. Ali oluja nije prolazila. Najcrnje psovke bi ga stizale, i on se pitao kako ih samo smisli. Pokušavao je da je umiri poklonima, ispunjavajući njene želje pre nego što ih izgovori, ali ništa nije pomagalo. Hvaljenje, svađanje, odlazak, pretnje, nežnost – sve je bilo uzalud. U njenim očima, on je bio najgori.
Verica nije štedela ni decu. Zdrava deca su bila podvrgnuta ispitivanju, vređanju, ponižavanju i kažnjavanju. Svaki njihov neuspeh, zaboravljena obaveza ili najmanji prekršaj bio je povod za skandal. Lestvica njenih očekivanja bila je nedostižna, a deca su se stalno osećala nedovoljno dobrim, ružnim i krivim. Retko su se smejali, govorili samo kad su morali, i stalno se osvrtali u strahu.
- Ova kućna muka bila je nevidljiva klopka. Jer kome se požaliti? Kome reći istinu o Verici kad je svi doživljavaju kao oličenje dobrote? Njeni ukućani, izloženi verbalnom nasilju, slušali su pohvale za nju, osećajući se sve bednije. Njihovo samopouzdanje se urušavalo dok je njen ugled rastao. Deca su prestala da se smeju, prestala da pričaju. Zatvarali su se u svoje sobe, izlazili samo krišom i po naređenju, bledi i uplašeni. Otac je primetio da je situacija neizdrživa i odlučio je da nešto preduzme. Uzeo je jedno drvo, jednu oblicu, i stavio je na prag vrata. Čekao je.
Kad je Verica stigla, zapela je za oblicu. Psovka joj je zapela u grlu, jedva se povratila od šoka. Oštre reči više nisu izlazile iz nje. Ostale su zarobljene, pekle je i gušile, ali nisu mogle napolje. Tako je nastao kućni prag. Ljudi su počeli umetati pragove na svoja vrata, za svaki slučaj, da zaustave oluju, da se udahne pre nego što se uđe u kuću. Jer kuća nije svratište, ni krčma, ni smetlište. Da bi ušao u dom, moraš da prekoračiš.
Verica je predstavljala dvostruku prirodu – oličenje dobrote i nežnosti spolja, ali tiranina unutar svoja četiri zida. Njena porodica živela je u stalnom strahu i tenziji, ne mogavši da se izbore s njenom tamnom stranom. Prag kao simbolički štit postao je način da se oluja zaustavi pre nego što uđe u kuću, štiteći dom od verbalne agresije. Ova priča podseća na važnost empatije i razumevanja unutar porodice, kao i na potrebu da se svaki dom zaštiti od negativnosti i nesuglasica.
