Preterano ugađanje drugima, posebno kada je reč o deci, može se na kraju obiti o glavu, što su mnogi iskusili, uključujući penzionera Davora. On predstavlja primer čoveka koji je kroz život uvek sebe stavljao u drugi plan, trudeći se da zadovolji potrebe drugih, a ponajviše svoje dece. Ovakav način razmišljanja i ponašanja, kako priznaje, donelo mu je veliku bol i patnju, o čemu otvoreno piše.
Davor je uvek mislio da mora prvo misliti na svoju decu, pa tek onda na sebe. Njegova filozofija života bila je “prvo deca, pa ja”. U takvom samoodricanju, verovao je da može sve pružiti drugima, ali nije bio svestan koliko će ga to emotivno i psihički iscrpiti. Kako kaže, “kada bi suze mogle izbrisati bol”, već bi to odavno učinile, jer je on bio osoba koja je uvek davala sve drugima, dok je sebe zapostavljao. Ironično, iako je svima bio na raspolaganju, nikada nije primio ništa zauzvrat. Na kraju, ostao je sam, zaboravljen od onih kojima je najviše pružio.
- Njegova najveća bol dolazi iz odnosa sa sinom, kog nije video već 30 godina. Davor se suočava s teškom činjenicom da ne postoji jasan razlog za ovu dugogodišnju razdvojenost. Sinu je pružio sve što otac može dati – možda čak i više od toga.
Posvetio mu je svoj život, ali sada, kao starac koji živi sam, gleda kroz prozor i nada se da će jednog dana ugledati sina. Bolno je svestan da možda nikada neće imati priliku da vidi svog sina ponovo, a posebno ga pogađa činjenica da nikada nije upoznao svoju unuku, za koju zna da postoji, ali je nikada nije video. Njegovo srce je slomljeno zbog gubitka te emotivne veze, koju je gajio kroz godine i snove o ponovnom susretu.
Davor priznaje da svakodnevno živi sa hiljadu pitanja koja ga muče, jer ne razume šta je pošlo po zlu. On nosi teret svog bola, gledajući u daljinu, iščekujući neku naznaku ili znak nade. Njegove reči odražavaju duboku tugu i osećaj bespomoćnosti koji ga prati iz dana u dan.
Na kraju, Davorovo pismo završava tužno, ali i s blagom nadom, iako se suočava s tvrdoćom srca svog sina. Ipak, nada je nešto što se teško gasi, i možda upravo kroz taj osećaj on nastavlja da gleda u daljinu, verujući da će jednog dana doći do pomirenja ili barem odgovora na njegova pitanja. Ova nesrećna sudbina, kroz Davorovo pismo, pokazuje nam kako se preterano ugađanje drugima, zanemarivanje sopstvenih potreba i osećaja, na kraju može pretvoriti u ogroman teret i izvor neizmernog bola.
BONUS TEKST
Med je jedinstven po tome što, ukoliko se pravilno čuva, nikada ne truli. Arheolozi su otkrili tegle meda u drevnim egipatskim grobnicama koje su bile stare preko 3000 godina i još uvek su bile jestive! Tajna dugovečnosti meda leži u njegovom sastavu. Med je visoko kiselkast i ima nisku vlažnost, što sprečava razvoj bakterija i plesni. Takođe, pčele dodaju enzim zvan glukoza oksidaza koji, kada se kombinuje sa vodom, proizvodi vodonik-peroksid, dodatno štiteći med od kvarenja. Još jedna zanimljivost je da su stari Egipćani med koristili ne samo kao hranu, već i kao sredstvo za balsamovanje i konzervaciju, verujući u njegova antiseptička svojstva.
Suve datule, s druge strane, su voće koje takođe može da traje veoma dugo bez kvarenja. Datule su jedna od najstarijih kultivisanih biljaka, uzgajaju se više od 5000 godina na Bliskom Istoku i severnoj Africi. Njihova dugovečnost potiče od visokog sadržaja prirodnih šećera i niske vlažnosti, što sprečava rast mikroorganizama. Zbog svoje izdržljivosti i bogatog nutritivnog sastava, datule su bile ključna hrana za nomadske narode koji su putovali kroz pustinje. Takođe, datule su izuzetno hranljive – bogate su vlaknima, kalijumom i vitaminima, pa su savršena energetska hrana za putnike.
Interesantno je da i med i suve datule imaju simboličan značaj u mnogim kulturama i religijama. U islamu, datule se tradicionalno koriste za prekid posta tokom Ramazana, jer se veruje da brzo obnavljaju energiju nakon dugog dana bez hrane i vode. U mnogim istočnim kulturama, kombinacija meda i datula smatra se simbolom zdravlja i dugovečnosti. Takođe, ovi sastojci su često deo tradicionalne medicine i koriste se za jačanje imuniteta i lečenje raznih bolesti.
Zamislite samo da konzumirate namirnice koje ne samo da su preživele hiljade godina, već su i danas jednako hranljive i ukusne kao u drevnim vremenima. Ova činjenica nas podseća na mudrost prirode i važnost očuvanja tradicionalnih namirnica u našoj ishrani.
