Iako se takvo vaspitanje danas često posmatra kao prestrogo ili prevaziđeno, mnogi se sa setom prisećaju tog vremena kao doba reda, jasnoće i međusobnog uvažavanja koje se čini se sve više gubi u savremenom društvu.
U bivšoj Jugoslaviji vaspitanje dece bilo je čvrsto utemeljeno na strogim pravilima, poštovanju autoriteta i razvijanju odgovornosti od najranijeg uzrasta. Porodica, škola i društvo činili su neraskidiv savez u kome je dete znalo svoje mesto i obaveze. Roditeljska reč bila je neprikosnovena – nije bilo mesta pregovorima, protivljenju ni “odgovaranju”. Deca su se učila da bez pogovora slušaju starije, a rečenice poput „nemoj tim tonom“ jasno su stavljale do znanja da diskusija nije dozvoljena.
U kući se znalo ko komanduje – roditelji, a deca su se trudila da ispune zadatke bez prigovora. Izrazi poput „nije hotel“ odražavali su porodičnu dinamiku: jede se ono što ima, i to sve do poslednjeg zalogaja. Odbijanje hrane nije bilo prihvatljivo, jer se verovalo da razmaženost u ishrani vodi ka neposlušnosti.
Deca su imala brojne obaveze – kućne poslove, brigu o mlađoj braći i sestrama, odlazak u prodavnicu. Umesto ležanja ispred televizora, znalo se ko šta treba da radi – od čišćenja do nošenja mleka iz prodavnice. Odrastanje je podrazumevalo radne navike, samostalnost i osećaj odgovornosti. Igrališta i dvorišta bili su prepuni dece koja su se igrala napolju do večeri, ali su znala da se moraju vratiti kući čim se upale ulična svetla. Niko nije imao mobilni telefon – poštovala su se pravila i dogovori, a kašnjenje je značilo kaznu ili ozbiljan razgovor.
Vaspitne metode uključivale su i telesno kažnjavanje. Batina, šamar ili zavrtanje uva bili su smatrani normalnim delom vaspitanja. Nije bilo žalbi, pozivanja institucija niti ogorčenih komšija – društvo je u većini podržavalo ovakav pristup.
Poštovanje starijih bilo je neupitno. Deca su automatski ustajala u autobusu, govorila “vi”, pomagale starijima da prenesu torbe i nisu smela da se mešaju u razgovore odraslih. Baka i deda imali su snažan autoritet u porodici, a njihova reč se cenila jednako kao roditeljska. U školi se ustajalo kad nastavnik uđe u učionicu, a učitelji i profesori imali su moralni autoritet gotovo jednak roditeljima. Roditelji i nastavnici činili su ujedinjen front – ako dete napravi problem, kazna je sledila i u školi i kod kuće.
- Savremeni roditeljski pristupi i permisivno društvo često su u kontrastu s tim vremenom. Danas nastavnik mora da se brani pred roditeljem, a dete često veruje da je uvek u pravu. Nekadašnji sistem vrednosti zasnivao se na jasnoći, pravičnosti i međusobnom poštovanju, a mnogi se sa setom sećaju dana kada je bilo normalno reći “dobar dan”, ustati u autobusu i osećati stid kada pogrešiš – ne iz straha, već iz lične odgovornosti.
Detinjstvo u Jugoslaviji bilo je manje udobno, ali je nudilo više stvarnosti. Nije bilo pametnih telefona ni TikToka – umesto toga, deca su se igrala napolju, učila korisnost i bila deo svakodnevnog porodičnog života. Psihologija nije bila prisutna u svakom postupku – deca su slušala rečenice poput „kad odrasteš, razumećeš“.
Sećanja ljudi svedoče o toj strogoći. Jedan čovek iz Kragujevca opisuje kako ga je očev pogled naterao da pojede pasulj koji nije voleo. Žena iz Leskovca priseća se čuvanja krava sa deset godina, dok muškarac iz Novog Sada pamti kako je morao da zaradi sladoled. Deca nisu smela da govore dok odrasli pričaju, a škola se nije propuštala zbog sitnih tegoba.
Takvo vaspitanje možda je bilo strože, ali je mnogima ostavilo trajne vrednosti: rad, poštovanje, samostalnost i odgovornost.
