Suočavanje sa dijagnozom deteta sa autizmom donosi roditeljima svakodnevne izazove, ali i trenutke posebne radosti.Iako ne postoji lek za autizam, male pobede i zajednički trenuci daju porodici snagu i nadu da svaki dan može biti ispunjen radošću i zajedništvom.
Mikica Bojanić, mlađi sin poznatog pevača Miloša Bojanića, otvoreno priča o svom sinu koji ima autizam i izazovima s kojima se svakodnevno suočavaju. Njegov sin je tokom godina imao brojne terapije i u Srbiji i u Kanadi, ali trenutno ne prima tretmane. Ipak, Mikica ističe da vidi velike promene i napredak, što porodicu ispunjava nadom i radošću.
- „U odnosu na prošlu godinu, napredak je ogroman. Sve je bolje. Ranije nismo mogli da sednemo sa njim u restoran, a sada to može. Popije sokić, jede sa nama i uživa u zajedničkim trenucima. To su male stvari, ali za nas su veliki pomaci. Napredak kod autizma zavisi od deteta i oblika poremećaja – kod nekih je veći, kod drugih manji, ali svaka promena je velika nagrada“, iskreno kaže Mikica.
On dodaje da briga za sina zahteva ogroman trud, naročito od strane njegove supruge. „24 sata dnevno brine o njemu. To je ogroman teret, a koliko je meni teško, toliko je i njoj. Vidim koliko se žrtvuje i koliko je predana njegovoj dobrobiti“, ističe pevač.
- Prvih meseci nakon dijagnoze bili su teški. Suočavanje sa stvarnošću detetove bolesti nije lako. „Autizam je nešto što može razumeti samo roditelj koji je u istoj situaciji. Voleli bismo da bolest pređe na nas, ali to nije moguće. Nema leka za autizam“, objašnjava Mikica. Međutim, sa vremenom su on i supruga naučili da žive sa situacijom i fokusiraju se na ono što mogu da učine za dobrobit sina i ostatka porodice. „Morali smo da prihvatimo situaciju i nastavimo normalno da živimo, radi njega i zbog druge dece“, dodaje pevač.
Iako su koraci napretka mali i postepeni, njihova vrednost za porodicu je ogromna. Zajednički obroci, šetnje i rutine koje su nekada bile nemoguće sada su dragoceni trenuci. „Sada možemo zajedno da sednemo, popijemo sokić, pojedemo obrok – to su male stvari, ali donose ogromnu radost. Svaki mali korak znači da možemo funkcionisati kao porodica i da gradimo harmoniju“, ističe Mikica.
Pevač naglašava koliko je važna porodična podrška. „Odmah po dijagnostikovanju autizma, počeo je težak period. Supruga nosi najveći teret, ali zajedno učimo kako da funkcionišemo i da sinu pružimo najbolje moguće uslove. Strpljenje, doslednost i ljubav su ključni za njegov napredak“, objašnjava.
- Mikica takođe ističe važnost ravnoteže u porodici. Pružanje detetu sigurnost i ljubavi ne znači zanemarivanje drugih članova porodice. „Važno je nastaviti život uprkos izazovima. Želimo da naš sin ima stabilno i sigurno okruženje, ali i da druga deca osećaju da su voljena i da im se posvećuje pažnja. To je izazov, ali i ogromna nagrada.“
Roditelji svakodnevno balansiraju između izazova i radosti. Svaki napredak, koliko god mali, donosi nadu i osećaj da njihov trud ima smisla. „Svaki osmeh, svaki mali korak napred, svaki zajednički trenutak – to su dragoceni trenuci koji daju snagu i potvrđuju da ljubav i posvećenost daju rezultate“, kaže Mikica.
Porodica Bojanić pokazuje kako je moguće živeti punim životom i sa dijagnozom autizma. Kroz strpljenje, doslednost i ljubav, dete postepeno napreduje, a porodica uči da ceni svaki trenutak zajedništva. Mikica zaključuje da, iako ne postoji lek, ljubav, pažnja i podrška stvaraju promene i donose radost u svakodnevni život.
Svaka mala pobeda – da dete sada može da sedi u restoranu, da pije sokić ili da učestvuje u porodičnim obrocima – postaje razlog za slavlje i potvrda da je svaki trud, svaka žrtva i svaki trenutak posvećen ljubavi prema detetu, dragocen i neprocenjiv.
