U današnjem članku pišemo o jednoj dirljivoj priči koja pokazuje koliko su ponekad nevolje koje nas snađu zapravo prilika da otkrijemo koliko je zajedništvo važno. Ovaj tekst nas podseća na to da se, kad je najteže, može osloniti na ljude oko sebe, i to u trenucima kada najmanje očekujemo.
Bilo je leto, negde u sedamdesetim godinama, u jednom brdovitom selu iznad Drine. Milunka, mlada udovica, bila je sama sa troje male dece i starom, oronulom kućom. Njen muž poginuo je prethodne jeseni, ostavljajući je da se bori sa životom. I dok je celokupno selo uživalo u bogatom letnjem usevu, njena livada je ostala nepokošena, jer nije imala nikog da joj pomogne.
U danima koji su prolazili, Milunka je obišla komšije, moleći ih da joj pomognu u košenju trave, jer se približavala kiša, a ona je imala malu kravu kojoj je bilo potrebno seno. Ali, svi su bili zauzeti, govoreći joj da nemaju vremena. Iako nije imala novca da ih plati, Milunka nije im zamerala. Nisu znali kroz šta ona prolazi, ali i da su znali, teško je bilo očekivati da će neko doći, posebno kada su svi imali svoje brige.
Jedne noći, dok je sedila na pragu, Milunka je plakala. Svaka misao vodila je ka njenim deci. Bez sena, bez hrane, morala bi da proda kravu, a tada bi njena deca ostala bez mleka. Bio je to teški trenutak, ona je bila na ivici snage. Niko nije bio tu da je zagrli, da joj da neku utehu. Međutim, tada je donela važnu odluku. “Moram sama,” rekla je, brišući suze. Pograbila je muževljevu kosu, koja je bila teška, pravljenja za muške ruke. Iako nikad ranije nije kosila, nije imala izbora. Krenula je na livadu, da to učini sama.
Iako je prvi zamah bio težak i nezgrapan, ona nije odustajala. Uprkos tome što je bol od umora bila nepodnošljiva, Milunka je nastavila. Nakon pola sata, tek nekoliko metara bilo je pokošeno. Počela je da gubi nadu, a suze su joj ponovo krenule. Tu, na svojoj livadi, zaspala je, iscrpljena i emotivno slomljena. Nije čula ni pse koji su počeli da laju, niti su kapije u komšiluku otvarane.
Sutradan ujutro, Milunka je probudila jarka sunčeva svetlost. Iako je još uvek bila zbunjena, najviše ju je iznenadio zvuk koji je čula. Bio je to poznat, oštar zvuk kose o kamen, koji je bio znak da neko oštri kosu. Pogledala je prema svojoj livadi, a ono što je videla ostavilo je bez reči. Njena livada, koja je izgledala kao nepregledna džungla, bila je sada pokošena. Više od toga, pred njenom kućom stajala je grupa ljudi, komšije, uključujući čiču Stanoja, najstarijeg kosača u selu, koji je bio predvodnik grupe.
Milunka je prišla, drhteći od neverice. Komšije su joj se smešile, a Stanoje je pitao, “Jel’ se tako kosi livada, spavanjem?” Svi su se smeštali, ali to je bio smeh sa puno ljubavi i saosećanja. Milunka nije mogla da veruje svojim očima. Kad je prišla i počela da ih pita kako su se odlučili da joj pomognu, komšija Marko je odgovorio, “Nismo hteli pare. Ovo je za tvoju decu. Tvoj muž je nama valjao, sad ćemo mi tebi da pomognemo.”
- Dok su kosači obavljali svoj posao, žene iz komšiluka su postavile stolove ispred kuće, pune pite, rakije i hrane koju su ponele. Milunka nije znala šta da kaže, ali njeno srce je bilo ispunjeno zahvalnošću. Toga dana, njena livada je bila pokošena za samo nekoliko sati, a komšije nisu samo to uradile. Popravili su ogradu, nasekli drva i ostali ceo dan, pomažući Milunki sa svim što je bilo potrebno.
Kada su otišli, Milunka je stajala na pragu, gledajući u svoju livadu koja je sada bila čista, sa senom složenim u plastove. Deca su spavala sita, a ona je imala dovoljno hrane za mesec dana, koju su joj donele žene iz sela. Pogledala je u nebo i shvatila da, iako je selo delovalo surovo, postalo je njena najveća podrška kad je bila najpotrebnija.
Milunka je shvatila da nije bila sama. Da, bila je u teškoj situaciji, ali ljudi iz njenog kraja su pokazali da zajedništvo, ljubav i poštovanje imaju snagu da prevaziđu bilo koju prepreku. Tog dana je spavala mirno, znajući da dokle god su ti ljudi u njenom životu, njena deca neće biti gladna
