Ovo je priča o Nikol i Mahmudu Amerikanki iz Los Anđelesa i Egipćaninu iz Kaira koji su se zaljubili na prvi pogled i uprkos svim preprekama odlučili da svoju ljubav pretvore u životni put. Njihova priča je dokaz da istinska ljubav traži mnogo više od emocije , traži snagu, posvećenost i spremnost na promjenu.
Neki ljudi smatraju da je ljubav na prvi pogled samo izmišljotina, romantična fantazija iz filmova i knjiga, dok drugi tvrde da veza između ljudi iz različitih kultura i religija nema mnogo šanse za opstanak. Međutim, priča Nikol i Mahmuda svedoči da istinska povezanost može prevazići sve prepreke – pa čak i one koje na prvi pogled deluju nepremostivo.
Nikol deli svoje iskustvo:
„Pre tačno četiri godine odlučila sam da otputujem na spiritualno putovanje u Egipat, tražeći unutrašnji mir, novu perspektivu i odmor od svakodnevnice. Bio je to poslednji dan mog boravka u Kairu kada sam, sasvim spontano, u jednoj maloj, zabačenoj prodavnici tekstila upoznala Mahmuda. Pogledi su nam se sreli, i nešto se u meni preokrenulo. Srce mi je zaigralo. Pomislila sam: ‘Bože, kako je ovaj čovek šarmantan.’ Osmehnuli smo se jedno drugom, a osećaj bliskosti bio je tako snažan, kao da se poznajemo ceo život.
Tog dana smo proveli nekoliko sati zajedno, lutali smo starim ulicama Kaira, pričali, smejali se. Osetila sam iskru koju nikada pre nisam doživela. Iako sam znala da sledećeg dana moram da se vratim kući u Sjedinjene Američke Države, nisam mogla da ga izbrišem iz glave.
Nakon povratka kući, počeli smo da se dopisujemo svakodnevno. Njegove poruke su me budile ujutru i uspavljivale uveče. Posle samo nedelju dana, Mahmud mi je rekao da se zaljubio u mene – i šokirao me pitanjem da se udam za njega. Bilo je ludo, nepromišljeno, ali istovremeno i uzbudljivo. U tom trenutku, odlučila sam da sledim svoje srce. Vratila sam se u Egipat nekoliko nedelja kasnije i udala se za njega.
- Bili smo svesni ogromnih razlika među nama – kulturnih, verskih, pa i životnih. Ja – Amerikanka iz Los Anđelesa, on – tradicionalni Egipćanin muslimanske veroispovesti. Ipak, bili smo zaslepljeni ljubavlju, strašću i nadom da ćemo sve zajedno moći da prevaziđemo.
Ali realnost je bila daleko komplikovanija. Tokom četiri godine koje sam provela u Egiptu, trudila sam se da se prilagodim. Nosila sam maramu, pazila kako se oblačim, trudila se da poštujem pravila islamskog braka. Uvek sam bila oprezna da ne prekršim društvene norme. Dala sam celog sebe tom životu, radila sve što sam mogla da mu ugodim, da budem ‘dobra žena’, ali s vremenom sam počela da osećam da gubim sebe.
- Ja sam osoba koja ceni slobodu, individualnost, mogućnost da odlučujem o svom životu. Odrasla sam uz majku koja je bila autoritativna i stalno mi govorila šta da radim. Taj osećaj kontrole me je oduvek gušio. I kada sam se našla u braku gde se od mene očekivalo da se povinujem volji muža, da ćutim, da se uklopim, shvatila sam da više ne mogu tako.
Posle mnogo suza, rasprava i pokušaja, odlučila sam da se vratim kući. Srce mi se slamalo, ali znala sam da moram da sačuvam svoj identitet, svoje dostojanstvo, ono što jesam.
Ipak, naša ljubav još uvek nije ugašena. Nismo odustali jedno od drugog. Odlučili smo da pokušamo ponovo, ali ovaj put – na mom terenu. Mahmud će doći u Ameriku preko bračne vize, i da, biće teško, ali verujem da imamo još jednu šansu. Možda i poslednju.”
Sa druge strane, Mahmud iskreno deli svoje misli i osećanja:
„Nikol mi strašno nedostaje. Od trenutka kada sam je prvi put video, znao sam da je posebna. Za mene, ona je najlepša žena na svetu, ne samo fizički, već i po duhu i srcu. Kada je odlučila da se preseli u Egipat, bio sam presrećan. Venčali smo se brzo, u naletu emocija, ali nisam ni slutio koliko će joj biti teško da se navikne na naš način života.
Trudili smo se oboje, ali njena tuga i osećaj izgubljenosti su s vremenom prevladali. Kada je odlučila da ode, slomilo mi se srce, ali sam znao da je to bila ispravna odluka za nju. Sada sam ja taj koji se seli – u potpuno novi svet, gde ne poznajem nikoga osim nje.
Iskreno, jako se bojim. Biće mi potrebno vreme da se prilagodim. Ne znam kako ću se snaći, ni kako će me tamošnja zajednica prihvatiti. Moram da pronađem muslimansku zajednicu, novu džamiju, ljude koji će me razumeti. Biće to ogroman izazov. Ali jedno znam – volim svoju ženu i učiniću sve što je u mojoj moći da ona bude srećna. Ljubav možda nije dovoljna da se premoste sve razlike, ali volja, trud i uzajamno poštovanje možda jesu.”
