U današnjem članku donosimo vam priču starijeg čovjeka koji je oženio mlađu ženu iz siromašne porodice.Roditelji djevojkie su u njemu vidili spas,dok je djevojka bila jako tužna.
Stari čovek, imućni zemljoradnik iz jednog sela, bio je udovac već deset godina. Iz njegovog prvog braka ostale su tri kćerke, sve već udate, ali u njegovom srcu oduvek je postojala neispunjena želja – da ima sina koji bi nastavio prezime i brinuo o njegovom imanju. Ova želja postala je odlučujući faktor koji ga je naveo da ponovo potraži ženu.
- Njegova nova supruga bila je devojka iz siromašne porodice, jedva dvadeset godina stara, lepa i nežna kao proleće. Njenim roditeljima, koji su bili pod velikim dugovima i brigom o bolesnom sinu, ovaj brak delovao je kao spasenje. Prihvatili su njegovu ponudu za brak u zamenu za veliku sumu novca.
Devojka je, sa suzama u očima, šapnula svojoj majci pre venčanja: „Samo se nadam da će biti dobar prema meni… ja ću ispuniti svoju dužnost.“ Iako njeno srce nije bilo srećno, želela je da ne razočara roditelje i ispunila je očekivanja. Svadba je bila skromna, ali glasna, jer je starac želeo da celo selo sazna da je još uvek „sposoban“ i spreman za naslednika. Komšije su šaputale o ogromnoj razlici u godinama, ali on nije mario za takve komentare, nadajući se da će uskoro imati sina koji će nastaviti njegovu tradiciju.
Devojka je, uprkos svojoj unutrašnjoj tugi, glumila sreću i smešila se, želeći da ispuni roditeljska očekivanja. Dan je prolazio, a svadbeno veče se bližilo. Starac se obuo sa posebnom pažnjom, popio nekoliko gutljaja lekovite rakije, verujući da će ga to učiniti „ponovo mladim“.
Uzeo ju je za ruku i odveo u sobu. Njene oči bile su pune straha i stida, ali i tihe nade da će sve brzo proći. On joj je šaptao nežnosti, pokušavajući da je umiri, i upravo kad su stvari postale intimnije, dogodilo se nešto neočekivano.
Dok se nagnuo prema njoj, njegovo lice se iznenada iskrivilo. Nije stigao ni da izgovori rečenicu do kraja, kada je uhvatio za grudi i pao na krevet. Devojka je vrisnula, ustala i potrčala prema vratima, dozivajući pomoć.
U sobu je odmah utrčala svekrva, zatim zetovi i nekoliko gostiju. Starac je ležao bez daha, lice mu je bilo sivo. Jedan od zetova je pokušao da ga dozove, drugi je prskao njegovo lice vodom, ali bilo je jasno – njegov organizam nije izdržao.
Svadbeno veselje pretvorilo se u trenutnu paniku. Muzika je prestala, gosti su napustili kuću u tišini, komentarišući da se ovakvo nešto nikada nije dogodilo u njihovom selu. Devojka je drhtala, gledajući u pod, osećajući se kao da je ona kriva za smrt svog muža.
- Sledećeg jutra, kuća je bila u žalosti. Svekrva je bila uplakana, ali umesto ljutnje, obgrlila je devojku, govoreći joj: „Nisi ti kriva, dete. On je bio star i srce mu je bilo slabo. Samo je želeo da ima naslednika.“ Devojka je plakala, dok su muškarci iz sela pripremali sahranu. U njenoj glavi vrtelo se pitanje: šta će biti sa njom sada?
Nakon sahrane, porodica je donela odluku. Tri starčeve kćerke su razgovarale, a jedan od zetova je rekao: „Ona je sada udovica. Ne možemo je vratiti njenim roditeljima praznih ruku.“ Porodica je odlučila da joj ostavi deo imanja kao sigurnost i dozvoli joj da ostane u njihovoj kući ako to želi. Devojka je bila zatečena ovakvom odlukom – očekivala je da će je poslati nazad, ali umesto toga, dobila je priliku da ostane.
Meseci su prolazili, a devojka je polako prestajala da tuguje. Počela je da se uklapa u život porodice, radeći na imanju zajedno sa ostalim ukućanima. Njena mladost i energija su oživljavali domaćinstvo. Jednog dana, najstarija kćerka je prišla i rekla joj: „Otac bi bio ponosan da te vidi ovako. Možda nije dočekao sina, ali ti si nam postala kao mlađa sestra.“
Devojka se prvi put iskreno nasmešila, shvatajući da je sudbina imala drugačiji plan za nju. Umesto života u strahu pored muža kog nije volela, sada je dobila novu porodicu i sigurnost koju nije imala pre.
Vremenom, selo je prestalo da je ogovara. Ljudi su počeli da je poštuju, jer nije bežala, nije tražila razvod, niti pravila scene, već je ostala i poštovala ime svog muža. Prošle su tri godine, a devojka je upoznala mladića iz susednog sela. Bio je siromašan, ali pošten i vredan. Njegova porodica ju je prihvatila, a starčeva deca su blagoslovila njen novi brak.
Na dan svoje druge svadbe, devojka je otišla do groba svog prvog muža, položila cveće i tiho šapnula: „Hvala ti što si mi dao novi početak.“ Njen život je ponovo krenuo, ali sada bez straha i tuge. Imala je slobodu da bira, i ovog puta je izabrala ljubav.
