Brat i ja smo odrasli kao dva lista na istoj grani, uvek povezani, ali i u nekoj tihoj senci jedan drugog. On je bio godinu dana stariji, ali činio mi se kao da je čitav svet ispred mene – u igri, u školi, u životu. Njegov osmeh bio je zarazan, a odlučnost nešto što sam oduvek potajno želeo da imam. Ja sam bio onaj mlađi koji prati, uči, gleda kako da uhvati njegov korak.
- A onda je došao rat i sve ono što nas je činilo decom nestalo je preko noći. Iz dvorišta ispunjenog lopticama i dečjim smehom, prešli smo u svet gde su se zidovi tresli od dalekih detonacija, a roditeljske oči bile stalno crvene od brige.
On je bio među prvima koji su otišli. Nije se libio, nije pokazao strah, bar ne pred nama. I dalje jasno čujem njegov glas dok mi je poslednji put govorio:
„Ako se ne vratim, čuvaj mamu.“
I nije se vratio.
Godinama kasnije, nosio sam njegovu sliku u novčaniku. Bila mi je kao amajlija, krhka i izbledela od vremena, ali jedini komadić njega koji mi je ostao. Nismo pronašli ni telo, ni grob. Samo jedno hladno, službeno: “Nestao u akciji.” U početku sam se nadao – da je možda zarobljen, da će se jednog dana pojaviti na vratima kao u filmovima. Ali godine su prolazile i nada je postajala tiha, gotovo nečujna.
Svaka nova godina bez njega bila je rana koja nije želela da zaraste. Majka ga nikada nije prebolela. Njeni dani su postali niz praznih pogleda kroz prozor i tihih jecaja kad misli da je niko ne čuje. Ja… ja sam, valjda, naučio da ćutim. Naučio sam da nosim tu tišinu u sebi, da je sabijem duboko da ne peče toliko.
- Prošle jeseni, moj sin je naišao na nešto što je promenilo sve. Vratio se kući noseći staru kutiju, pronađenu na tavanu kod moje pokojne majke. Bila je prekrivena slojem prašine i mirisala je na stari papir i vreme koje stoji. U kutiji je bilo svega – vojnih dokumenata, požutelih slika iz nekih srećnijih dana, i na samom dnu, jedno pismo. Pismo adresirano meni.
Drhtavim rukama sam ga uzeo. Nikada ga ranije nisam video. Nikada ga niko nije pomenuo. Na koverti je bio bratov rukopis, onaj isti koji sam znao iz detinjstva kad bi mi ostavljao cedulje sa porukama: “Vratiću se za sat, ne diraj moj bicikl.” Samo što je ovaj put poruka bila ozbiljnija. Datum na pismu bio je nekoliko dana pre njegove poslednje bitke.
U tom pismu je pisalo sve ono što nisam ni znao da mi je nedostajalo. Pisao mi je da me voli. Da me poštuje. Da zna da možda neće preživeti ono što ga čeka, ali da mu je lakše jer zna da sam ja taj koji ostaje da “drži kuću”, da bude oslonac našim roditeljima.
Sedeo sam sa svojim sinom i polako čitao na glas. Glas mi je podrhtavao, reči su bile teške, ali svaka je bila kao melem na ranu staru gotovo tri decenije. Trebalo mi je skoro trideset godina da ga ponovo “čujem” – i da konačno osetim da nije otišao zauvek.
Pogledao sam sina, video suze u njegovim očima i znao da je on razumeo. Razumeo je tugu koja me je pratila celog života, ali i snagu koju sam morao da sakupim kako bih zaista pročitao te reči do kraja. Tog dana sam shvatio da brat nije nestao. On je tu – u meni, u mom sećanju, u rečenicama koje je ostavio na tom papiru.
