Tamo žene nisu samo domaćice, one su glava i djevojke i žene uvijek vode glavnu riječ.Kod njih nema braka kao kod nas, ljubav se živi na svoj način a djeecu odgajaju žene i njihove porodice. Taj narod zovu Moso.
Na jugozapadu Kine, u srcu slikovitih planinskih predela i pored bistrih jezera, krije se jedno od najneobičnijih i najspecifičnijih društava na čitavoj planeti. Tamo gde se mnogi bore za prava žena, narod Moso jednostavno živi u društvu gde su žene slobodne, poštovane i neupitno vodeće figure zajednice. U ovom jedinstvenom svetu niko ne raspravlja o ženskim pravima jer ih one jednostavno imaju i uživaju u njima kao prirodnoj datosti.
Muškarci kod Moso naroda nemaju obavezu izdržavanja porodice. Očevi su često nepoznate ličnosti, a koncept braka, kakav poznajemo u zapadnim kulturama, ne postoji. Ljubav i intimni odnosi oblikuju se kroz potpuno drugačiju tradiciju — onu koju nazivaju “noćnim vezama”. Upoznajte Moso narod, često nazivan “poslednjim matrijarhatom Azije”, koji svojim običajima i vrednostima odstupa od svega poznatog i pruža drugačiji pogled na porodični i društveni život.
Žene nisu samo jake — one su glavne i nepokolebljive vođe zajednice
Kod Mosoa žene nisu samo stubovi porodice, već one drže apsolutnu moć i odgovornost u rukama. Sve što ima veze sa domaćinstvom, imovinom, porodičnim odnosima i upravljanjem zajednicom nalazi se pod njihovim upravnim okom. Najstarija žena u kući, često majka ili baba, smatra se neformalnim vođom čije mišljenje ima najveću težinu i autoritet u svim važnim odlukama. Njeno iskustvo i mudrost poštuju se kao neupitna i njena reč je zakon.
Za razliku od patrijarhalnih društava gde se sve nasleđuje po muškoj liniji, kod Moso naroda sve se prenosi kroz žensku liniju. Imovina, kuće, zemlja i porodične odgovornosti prelaze sa majke na ćerku, a sestre žive zajedno u istom domu, gradeći jaku, međusobno povezanu zajednicu. Muškarci ne osnivaju svoje porodice, ne sele se kod žena, niti imaju ulogu tradicionalnih muževa i očeva kakve poznajemo u drugim kulturama.
To, međutim, ne znači da su muškarci potisnuti ili marginalizovani. Naprotiv, oni su poštovani članovi društva, aktivno učestvuju u ekonomskom životu zajednice, bave se fizičkim poslovima i ritualima, ali im nije nametnuta društvena odgovornost koju u drugim kulturama nose muževi i očevi.
Brak kao institucija — nepoznat pojam
Najzapanjujući i možda najupečatljiviji deo kulture Moso naroda jeste njihovo potpuno drugačije shvatanje ljubavi, intimnosti i porodičnih veza. Oni nemaju instituciju braka u klasičnom, formalnom smislu. Umesto toga, postoji praksa nazvana “noćna veza” — slobodna i neobavezna forma odnosa u kojoj žena bira muškarca i poziva ga kod sebe uveče. Muškarac dolazi u njenu kuću na noć, a pre jutra odlazi nazad u svoj dom, koji je uvek u domu njegove majke.
- Takve veze mogu trajati od samo jedne noći, preko nekoliko nedelja, pa čak i čitavog života, ako obe strane tako žele. Ipak, muškarac ne živi sa ženom niti učestvuje u svakodnevnom porodičnom životu i odgoju dece koju eventualno začnu. Deca odrastaju u majčinoj kući, uz pomoć šire porodice — njenih rođaka, sestara i bake, što stvara snažnu mrežu podrške i zajedništva.
Za Moso narod ova praksa nije slučajna slobodna ljubav ili anarhija, kako se ponekad tumači sa strane. Naprotiv, to je duboko strukturiran i društveno prihvaćen sistem sa jasno određenim pravilima i poštovanjem ličnih izbora. Niko ne osuđuje ženu zbog broja partnera, a pojmovi kao što su ljubomora, posesivnost i kontrola gotovo da ne postoje u njihovom društvenom sistemu. Ideja monogamije i braka kao formalne institucije za njih deluje ne samo strano, već i sputavajuće.
Uloga muškarca: radnik, ujak i učitelj
Muškarci nisu besposleni ni nevažni — njihova uloga je samo drugačija. Oni obavljaju teške fizičke poslove: čuvaju jakove, rade na poljima, pomažu u gradnji kuća i učestvuju u verskim obredima i zajedničkim okupljanjima. Ali najvažnija uloga muškaraca u ovom društvu jeste uloga ujaka, odnosno brata majke.
Ujak je glavni muški uzor i mentor detetu — on uči dečake kako da peca, kako da koriste alate, pomaže im da sazru i sazidaju svoje kuće, ali nije otac u pravnom ili emocionalnom smislu. Taj sistem je savršen jer oslobađa muškarce od direktnih porodičnih obaveza i istovremeno pruža ženama potpunu autonomiju i kontrolu nad porodičnim životom.
Ovakva struktura gradi snažne i stabilne porodične klanove u kojima svi pomažu jedni drugima i niko nije prepušten sam sebi. To je suprotno individualističkim kulturama u kojima je svaki pojedinac odgovoran za sebe — kod Mosoa kolektivna solidarnost i zajedništvo su temelj opstanka.
Kako je nastao matrijarhat Moso naroda?
Istoričari i antropolozi smatraju da je matrijarhat kod Mosoa nastao kao prilagođavanje teškim životnim uslovima u planinskom području, gde je stabilnost porodice bila od vitalnog značaja. Nepredvidivi ratovi, bolesti i nomadski stil života muškaraca činili su njihovu ulogu u porodici neizvesnom i nestabilnom.
- Da bi očuvali stabilnost zajednice, Moso narod je radikalno reorganizovao društvene odnose isključujući muškarce iz centralne porodične strukture. Žene su postale stub roda i zajednice, a briga i odgovornost za decu su njihove. Ova struktura pokazala se kao izuzetno održiva, mirna i harmonična — gotovo bez sukoba među plemenima, jer muškarci nisu imali tradicionalne sukobe za nasledstvo ili moć.
Sve do sredine 20. veka, Moso su živeli gotovo izolovano, bez kontakta sa spoljnim svetom. Promene su došle pedesetih godina, kada je kineska vlada počela integraciju nacionalnih manjina, uvodeći pasoše, škole i administraciju. Ipak, u udaljenim selima tradicionalni način života opstaje do danas.
Savremeni izazovi i budućnost
Danas se Moso narod nalazi na raskršću između tradicije i modernog sveta. Turizam je procvetao, privlačeći posetioce iz Kine i inostranstva željne da vide “zemlju žena” i fenomen “ljubavi bez braka”. Turizam donosi novac, ali istovremeno i pritiske na očuvanje autentičnosti i tradicije.
Mladi sve više koriste pametne telefone, uče kineski jezik, sele se u gradove i prihvataju nove stilove života. Neki potpuno napuštaju matrijarhat i tradicionalne običaje, dok drugi pokušavaju da ih sačuvaju, makar formalno. Ipak, u mnogim udaljenim selima način života i dalje je gotovo nepromenjen, kao što je bio pre stotinu godina.
Moso narod to prihvata s filozofijom i jednostavnim, iskrenim odgovorom na pitanje zašto žive ovako:
“Oduvek je bilo tako. I nama je dobro.”
