Tema današnjeg članka je priča o teškoj situaciji žene, koja se našla u trenucima života i smrti, a sve to zbog nepažnje svog muža. Ova potresna ispovest otkriva kako je osoba koju je voljela, njen suprug, zapravo ostavila da pati, dok je ona bila prepuštena borbi sa smrću u hladnom bolničkom hodniku.
Aлександра Золотарева лежала je na каталци, opkoljena zvucima i gungulom iz prijemnog odeljenja privatne klinike. Skrivene nade i suze bile su joj poslednja odbrana od strašne realnosti. Dok su svi oko nje trčali, ona je bila prepuštena samoj sebi, bez pomoći, sa vremenom koje je neumoljivo prolazilo.
Ležala je u sobi koju je ispunjavao zvuk fluorescentnih svetala, osećajući kako joj telo polako odustaje, kako se sve udaljava iz njenog dosega. Igor, njen muž, koji je obećao da će je odvesti na bolje mesto, zapravo ju je ostavio u tom trenutku, bez nade i sa nezadovoljenim računima.
Njegovo ponašanje odražavalo je sve ono što je kroz godine njenog braka pokušavala da razjasni. Njegova neprirodna ljubaznost skrivala je ljutnju, dosadu i prezir prema njoj. U tom trenutku, ona nije bila ni važna, ni voljena. Njegove reči, iako pune pažnje, bile su samo prazne fraze, kao i njegova obećanja da će sve rešiti, da će pronaći novac. On je samo imao oči koje su gledale u telefon, a ne u nju. U njegovoj glavi bilo je nešto drugo, nešto što nije imalo veze sa njenim životom. Bilo je jasno da on nije tu da je spasi.
Dok je ležala u stanju fizičke nemoći, mediji u klinici su bili nezainteresovani za njenu sudbinu. Sama je sa sobom razmišljala kako su svi ljudi oko nje postali brojevi, a ne ljudi. Njeno srce bilo je napeto od tuge i bespomoćnosti. Iako se borila sa svakim udahom, osećala je da je beznadno prepuštena vlastitoj sudbini.
Njeno stanje je bilo kritično. Dok su se svi oko nje bavili svojim obavezama, ona je pokušavala da se izbori sa sopstvenim strahovima i tugama. Bez novca, bez pomoći, bila je na milost i nemilost. Mediji u bolnici i sve te “službene osobe” gledale su je samo kao još jedan broj u njihovoj bazi podataka. Niko je nije video kao čoveka, već samo kao jednu od mnogih pacijentkinja, čiji je slučaj bio samo još jedna stavka na spisku.
Kada su joj rekli da će je izbaciti jer njen muž nije rešio pitanje plaćanja, njen um je preplavila misao – on joj nije pomogao, nije je voleo. Svi izgovori koje je imala o njegovoj nepažnji, sada su postali stvarnost koju nije mogla ignorisati. Između njih nije bilo ljubavi, već samo obaveza i tuga koju je morala da trpi.
- Kroz sve to, Aleksandra je ostala sama. Dok je čekala da se njen muž vrati, osjećala je kako je duša napustila telo, kako je svakim udahom postajala sve slabija. U njoj je bilo toliko bola, toliko nemoći, da je samo želela da se sve završi. Ona nije tražila mnogo – samo je želela da osjeti da je neko voli. Ipak, to nije bilo moguće.
U trenutku kada je bila ostavljena da leži napolju, ispod hladnog neba, prepuštena svim nemirima sveta, Aleksandra je shvatila – njen muž je otišao. Nije bilo poziva, nije bilo objašnjenja. On je samo nestao iz njenog života, tako što je jednostavno otišao i ostavio je u toj agoniji. Mislila je na sve godine koje je provela verujući da je voli, ali sada je znala istinu.
Ona je bila još samo jedan broj u njegovom životu, kao što su svi ti ljudi bili samo brojke za medicinske radnike. I dok je ona ležala napolju, tu u hladnoći, svi su prolazili, ništa ne primjećujući. Ljudi su prolazili, snimali je, komentarisali, ali niko je nije zaista video. Iako su svi nastavili da idu, ona je ostala tamo, na ulici, bez nade i bez ljubavi.
Kroz sve ovo, Aleksandra je saznala najgoru istinu. Njen muž je otišao, i više nije bilo povratka. Svi oni pogrešni izbori, sve one godine koje je provela čekajući njegovu ljubav, sada su postale samo besmisleni trenuci u njenom životu. Shvatila je da se ona nikada nije stvarno borila za sebe, već za nekoga ko nije bio vredan njene borbe
