Tema današnjeg članka je o tome kako je život ponekad pun nepravde i predrasuda, te kako se u trenutku odlučuje o nečijoj vrednosti na osnovu samo spoljašnjih faktora.
Život je teži kad nas ocene na osnovu onoga što se vidi, a ne na temelju onoga što smo postigli i šta zaista možemo dati.Na jednoj preduzetničkoj konferenciji, dok sam sedila u čekaonici, osećala sam kako sve oči padaju na mene. Mladi ljudi, odjeveni u skupe odela, pričali su o svojim projektima, prelistavali svoje CV-e i sa sigurnošću ponavljali naučene fraze.
Ja sam bila jedina koja je bila u svojim pedesetim. I dok su svi razmišljali o svojim šansama, moja je bila više nego jasna — imala sam čitav život pred sobom, prokletu bol koja me činila slabijom, ali nisam smela stati. U tom trenutku, bila sam odlučna da se borim za ono što sam zaslužila.
Kada su me pozvali da uđem u sobu, sve što sam osetila bila je mučna nelagodnost. Šef je pogledao u mene s podcenjivačkim izrazom na licu, izgovarajući uvredljive reči: „Na intervju za poziciju spremačice idite na drugi sprat”. Pomislila sam kako to nije moguće, ali i dalje nisam gubila hrabrost. Objavila sam svoju nameru da sam došla za poziciju menadžera, ali nisam očekivala da će mu to smetati. Iako nisam izgledala kao mlada žena, moji životi i godine iskustva nisu se mogle zanemariti. I dok je on mislio da nije moguće, ja sam samo slegnula ramenima i rekla: „Da, sigurna sam. Imam obrazovanje i iskustvo.”
Nisam im dopustila da me obrišu kao broj iz prošlosti. Čuo je moju odlučnost u glasu, ali bez stida je nastavio da me vređa, govoreći mi da sam previše stara, da je moj trenutni izgled „neprivlačan” za njihove partnere. U tom trenutku je bio siguran da je moja vrednost samo u mladosti i izgledu, dok sam ja svesno skrivila da će sve ono što sam postigla biti zanemareno. Samo mi je pokazao koliko je duboko bio zakopan u svoje predrasude i stare norme.
Krenula sam iz kancelarije sa suzama u očima. No, pre nego što su imale priliku da padnu, obrisala sam ih. Niko nije video moju slabost, ni oni ni ja, ali duboko u sebi nisam zaboravila. Otišla sam, ali nisam se predala. Bez obzira na njihov pogled na mene, nije bilo mnogo toga što bi moglo da me zaustavi. Osećala sam da oni nisu imali pojma šta sam sve prošla, da ni nisu ni tražili dokumenta koja sam im ponudila.
- Nisam samo neko ko je došao da traži poziciju. Samo što oni nisu znali, nisam bila samo žena koja je došla da traži posao. Onda sam otišla do njihovih konkurenata. I sve je bilo drugačije. Kroz razgovor sa novim šefom, koji je sa velikim interesovanjem pregledao moj CV, postavio me prava pitanja, mogao je da vidi da imam iskustvo. Na kraju, podigao je pogled sa papira i rekao: „Znam ko ste. Vaš rad nas je impresionirao.” Ta rečenica bila je dovoljno snažna da mi popravi dan.
Kroz mesec dana, rad u novoj firmi postao je uspešan. Tako sam pokazala da nije važan samo izgled i godine, već ono što se nosi u sebi, što se donosi na stol. Osećala sam da sam postigla mnogo više nego što su oni ikada mogli da prepoznaju u meni. A oni? Oni su gubili velike partnere i padali na svoje predrasude. I to je bila prava pravda
