Tanja Bošković dama nenadmašnog glumačkog dara.Njena pojava na sceni i ekranu uvek je donosila dozu elegancije, šarma i autentičnosti.Njena životna priča obiluje zanimljivim detaljima, toplim uspomenama i važnim lekcijama koje s ponosom deli ne kao zvijezda već kao žena sa bogatim životnim iskustvom.
Glumica Tanja Bošković danas ima 71 godinu, a još od svojih prvih koraka na javnoj sceni, važi za jednu od najlepših, najharizmatičnijih i najotmenijih žena koje su se pojavile na prostoru bivše Jugoslavije. Njena pojava, istovremeno graciozna i snažna, godinama pleni pažnju publike, ne samo zbog izuzetne fizičke lepote već i zbog neosporivog glumačkog talenta kojim je ostavila dubok trag u domaćoj kinematografiji, televiziji i pozorištu. Ipak, sama Tanja često ističe da talenat, koliko god da je vredan i važan, nije dovoljan za uspeh. Iza njene bogate karijere, koju je gradila decenijama, stoje posvećenost, upornost, i, kako sama kaže, čelična disciplina koju joj je još u detinjstvu usadio njen otac, na čemu mu je do današnjeg dana neizmerno zahvalna.
Rođena je 27. juna 1953. godine u Beogradu, ali je veći deo svog detinjstva i rane mladosti provela u Aranđelovcu, gradiću u kom je vladala posebna atmosfera, a sećanja na taj period čuva s posebnom nežnošću. Tamo je živela sve do svoje sedamnaeste godine, kada se preselila u prestonicu kako bi upisala Fakultet dramskih umetnosti, sledeći svoj poziv i san o glumi.
- Tanjin otac, Velizar Bošković, bio je izuzetno obrazovan i principijelan čovek – direktor gimnazije i profesor književnosti, dok je njena majka Ivanka takođe radila u prosveti. Imala je i sestru Slavenku, s kojom je odrasla u kući u kojoj su knjige, razgovori o umetnosti i stroga pravila bili svakodnevica. Pohađala je upravo onu gimnaziju u kojoj joj je otac bio direktor – što, kako ističe, nije bila prednost, već dodatna odgovornost. Taj period obeležen je anegdotama koje su oblikovale njen karakter.
Jednu od njih, Tanja je rado prepričavala kroz smeh, ali i s velikim poštovanjem:
„U to vreme je bilo sasvim normalno da direktor stoji na ulazu u školu i da svakom učeniku pregleda nokte, proverava urednost garderobe i ponašanje. Ja, naravno, ekstravagantna po prirodi, obula sam najlon čarape, koje su bile strogo zabranjene. Moj otac, tada direktor škole, bez imalo popuštanja, poslao me je kući i dao mi neopravdani. Bila sam zatečena, ali to mi je bila važna lekcija o pravilima i doslednosti.“
Bez obzira na to što je bila „ćerka direktora“, u školi za Tanju nisu važila nikakva posebna pravila. Naprotiv, njen otac je bio poznat po strogosti i pravednosti, što je Tanja više puta iskusila na sopstvenoj koži.
- „Jednom prilikom me razredna Nada Petković poslala kod tate jer nisam naučila pesmu na francuskom jeziku. Došla sam do njegove kancelarije, pokušala da se našalim i da razbijem tenziju, pa sam počela sa: ‘Poslala me Nadica patkica…’ – jer je profesorka dolazila kod nas kući i bila nam bliska. Međutim, otac me je oštro prekinuo: ‘Gospođice Bošković, sedite! Kakvo je to ponašanje?’ Bio je potpuno profesionalan, obratio mi se sa ‘vi’, i nije mi dao ni trunku popusta. Bila sam šokirana i rasplakala sam se. Kasnije, kada sam se smirila, poslao me je nazad u učionicu. Ipak, čim sam izašla, sustigao me je na hodniku i pitao: ‘Tanja, jesi li doručkovala?’ Taj trenutak nikada neću zaboraviti – spoj strogosti i nežnosti, prave roditeljske ljubavi.“
Tanja Bošković je bila veoma aktivna tokom srednjoškolskih dana. Bila je član kulturno-umetničkog društva, igrala folklor, što joj je donelo ne samo scensku sigurnost, već i bogato iskustvo timskog rada, discipline i odgovornosti. I tu se desila još jedna situacija koja joj je ostala duboko urezana u sećanje.
„Jedne večeri imala sam nastup sa folklorom. Vratila sam se kasno, oko ponoći, jer sam po povratku morala da operem nošnju – to je bilo pravilo. Istuširala sam se i legla iscrpljena, misleći da će me tata, kao i uvek, probuditi za školu. Međutim, kada sam se probudila, bilo je već dvadeset pet do osam – znala sam da kasnim na prvi čas, i to psihologiju kod najstrožeg profesora. Na stolu me je čekala cedulja, rukom ispisana poruka: ‘Draga Tanja, ako si mislila da ću te celog života buditi – grdno si se prevarila. Tata.’ Nikada više nisam zakasnila nigde, ni na probu, ni na snimanje, ni na predstavu.“
Danas, sa bogatom karijerom iza sebe, Tanja Bošković se često osvrće na detinjstvo i mladost koje su je oblikovale, na stroge, ali pravedne lekcije koje je naučila zahvaljujući roditeljima, posebno ocu. U vremenu kada se granice često brišu i pravila zanemaruju, ona ostaje dosledna vrednostima koje su je izgradile – rad, red, znanje, odgovornost i poštovanje.
