U današnjem članku vam pišemo na temu uspomene na velikog umetnika Halida Bešlića, čiji odlazak i dalje odjekuje u srcima njegovih poštovalaca. Njegova smrt nije pogodila samo porodicu i prijatelje, već i one koji su ga doživljavali kao glas koji ih je pratio kroz život, kao simbol emocije i jednostavne ljudske topline.
Među ljudima koji i dalje tuguju za Halidom nalazi se i doktor Vlado Đajić, direktor UKC Republike Srpske, kome je pevač bio blizak prijatelj. Otvoreno je govorio o njihovom odnosu i ispričao priču koja otkriva koliko je ta bliskost bila posebna. Pre devet godina, zahvaljujući njegovoj pravovremenoj dijagnozi, Halidu je produžen život. To nije bila samo lekarska intervencija, već čin ljudskosti i prijateljstva.
Doktor Đajić je tada otkrio ozbiljno suženje najvažnijeg krvnog suda u Halidovom vratu. Da tog trenutka nije reagovao, posledice su mogle biti kobne, jer bi Halid pretrpeo težak moždani udar. Upravo ta situacija pokazala je koliko medicina može da bude više od profesije – kada se u njoj ogleda briga i iskrena želja da se nekome daruje još godina života. Za doktora je to bila dužnost i poziv, ali za Halida i njegove najmilije – poklon u vremenu.
- Halid Bešlić nije bio čovek koji je isticao sebe. Naprotiv, kako Đajić kaže, njegova najveća vrednost bila je u skromnosti, dobroti i ravnopravnom odnosu prema svima. Nije pravio razliku između bogatih i siromašnih, između manjih i većih publika. Pevao je sa istim žarom za pet ljudi u sali, kao i za dvadeset hiljada na stadionu. To ga je činilo jedinstvenim, i zbog toga su ga mnogi doživljavali ne samo kao muzičara, već kao prijatelja koji ih je svojim glasom pratio kroz najlepše i najteže trenutke.
Kada se Halid suočio s najtežom bolešću, Đajić nije ostao po strani. Posetio ga je u bolnici u Sarajevu, na onkologiji, gde mu je doneo simboličan dar – „Drvo života“. To posebno drvo izradila su deca s poteškoćama u razvoju iz jednog banjalučkog centra, a upravo tu decu je Halid godinama pomagao. Taj trenutak bio je spoj umetnika, humaniste i prijatelja – onoga što je Halid zaista bio.
Nada da će se izboriti sa bolešću postojala je do samog kraja. I Vlado, i njegova porodica, i mnogi prijatelji verovali su da će Halid još jednom pokazati snagu i pobediti. I sam pevač je, do poslednjih dana, ostao pozitivan, verujući u život i u ljude. Međutim, sudbina je bila drugačija, i 7. oktobra u Sarajevu, ovaj glas Balkana zauvek je utihnuo.
Ono što ostaje iza Halida Bešlića nije samo muzika, već sećanje na čoveka koji je svojom jednostavnošću i toplinom dotakao nebrojeno mnogo ljudi. Njegove pesme i danas pevaju kafane, svadbe i koncertne dvorane, ali ono što će se uvek pamtiti jeste njegov odnos prema ljudima – skroman, topao, bez razlike i predrasuda.
- Za doktora Đajića, sećanje na Halida zauvek će biti isprepleteno sa ličnom pričom o spašenom životu i prijateljstvu koje je trajalo godinama. Njegove reči otkrivaju koliko je Halid bio poseban – ne zato što je bio zvezda, već zato što je umeo da ostane čovek.
I danas, dok se mnogi prisećaju njegovog lika i dela, jasno je da Halid Bešlić nije otišao u tišini. Njegov duh nastavlja da živi u pesmama, u sećanjima, u svakom stihu koji podseća na njega, i u srcima ljudi koji ga nisu doživljavali samo kao pevača, već kao prijatelja.
Njegov odlazak ostavio je prazninu, ali je ostavio i bogatstvo uspomena koje će trajati. Jer, kao što je i sam znao reći u svojim pesmama, muzika je ono što nadživljava vreme. A Halidova muzika, zajedno sa njegovom dobrotom, zauvek će ostati deo naše svakodnevice
