Smrt Josipa Broza Tita doživotnog predsednika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i lidera Saveza komunista Jugoslavije, označila je kraj jedne epohe u istoriji ovog prostora.
Preminuo je 4. maja 1980. godine u Ljubljani, nakon iscrpljujuće i duge borbe sa bolešću, koja je trajala čak 122 dana. Njegovi zdravstveni problemi počeli su krajem decembra 1979, kada je došlo do ozbiljnog začepljenja krvnih arterija u levoj nozi. Isprva se pokušavalo terapijom lekovima, budući da je Tito odbijao hiruršku intervenciju, ali kada rezultata nije bilo, postalo je jasno da su potrebne radikalnije mere.
- Dana 12. januara 1980. izveden je arterijski bajpas, ali je zahvat bio zakasneo i nije doneo očekivane rezultate. Samo devet dana kasnije, 21. januara, doneta je odluka da se izvrši amputacija leve noge. Iako je ta operacija privremeno donela olakšanje i delovalo je da se stanje stabilizuje, organizam je bio ozbiljno oslabljen. Ubrzo su se javili novi problemi – najpre sa bubrezima, a zatim i upala pluća. Od kraja februara Tito je bio u veštačkoj komi, priključen na aparate za disanje. Lekari su činili sve što je bilo u njihovoj moći, ali njegovi vitalni organi otkazivali su jedan za drugim, sve do 4. maja, kada je u 15.05 časova u 88. godini života izdahnuo.
Sam Tito je još za života govorio o tome kako zamišlja svoje poslednje počivalište. Bio je impresioniran grobnicom američkog predsednika Frenklina Ruzvelta, koju je posetio tokom jednog putovanja. Posebno ga je fascinirala skromnost i jednostavnost tog mesta – bela mermerna ploča, okružena cvećem, bez raskoši i pompeznosti. Poželeo je da i njegovo večno prebivalište bude u tom duhu: jednostavno, ali dostojanstveno, sa sarkofagom od belog mermera na kome će pisati samo njegovo ime, nadimak i godine rođenja i smrti. Njegova želja ostvarena je u Beogradu, u kompleksu poznatom kao Kuća cveća, koji je postao deo predsedničkog vrta i kasnije jedno od najposećenijih memorijalnih mesta u regionu.
Nakon njegove smrti, počele su ubrzane pripreme za sahranu. U roku od samo 72 sata morala je da se izgradi i betonira površina od 200 kvadratnih metara, u kojoj su bili predviđeni prostor za grobnicu, mimohod i tribine namenjene državnicima i zvanicama iz celog sveta. Radilo se danonoćno, jer je sahrana bila zakazana za 8. maj, svega nekoliko dana posle smrti. Posebno za tu priliku izrađena je monumentalna nadgrobna ploča od aranđelovačkog mermera, teška devet tona. Međutim, postavljanje takvog komada pred kamerama iz celog sveta bilo je rizično, pa su se inženjeri odlučili za privremeno rešenje – lakšu, maskirnu ploču koja je kasnije zamenjena trajnom.
- Sam čin sahrane bio je izuzetno kompleksan. Sanduk sa posmrtnim ostacima Tita, dopremljen iz Ljubljane tri dana ranije, spušten je u grobnicu, obložen bakarnom maskom, a preko njega je postavljena betonska konstrukcija, pa zatim i teška mermerna ploča. Na taj način, lider koji je decenijama držao Jugoslaviju ujedinjenom, dobio je svoje večito počivalište u samom srcu Beograda. Zanimljivo je da se govori kako je Tito zapravo bio „dva puta sahranjen“ – jednom pred očima sveta, a zatim i u tišini, kada su postavljeni konačni elementi grobnice.
Njegova sahrana ušla je u istoriju kao jedan od najvećih skupova državnika ikada održanih u 20. veku. Na ceremoniji su prisustvovali predstavnici iz preko 120 zemalja sveta, među kojima i kraljevi, predsednici, premijeri i vođe najmoćnijih država. To je bio dokaz koliko je Tito uživao poštovanje i kakav je ugled izgradio svojom politikom nesvrstanosti i balansiranja između Istoka i Zapada. Jugoslavija je tih dana bila centar sveta, a Beograd mesto gde su se susretali lideri suprotstavljenih blokova Hladnog rata.
Ipak, poslednji čin, kada je sahrana konačno završena kasno uveče 8. maja, protekao je u potpunoj tišini. Samo mali krug najbližih saradnika prisustvovao je trenutku kada je sve zatvoreno i obezbeđeno. Time je i simbolično stavljena tačka na jedno od najznačajnijih poglavlja jugoslovenske istorije.
Danas, „Kuća cveća“ nije samo grobnica već i mesto sećanja. Svake godine hiljade ljudi dolazi da oda počast čoveku koji je bio simbol Jugoslavije. Njegova ličnost i dalje izaziva oprečne reakcije – za jedne je bio vizionar i vođa koji je sačuvao mir i jedinstvo, dok ga drugi kritikuju zbog autoritarne vlasti. Bez obzira na podeljena mišljenja, činjenica ostaje da je njegova smrt 1980. godine označila početak kraja države koja je više od tri decenije funkcionisala kao jedinstvena federacija.
Smrt Josipa Broza Tita ostavila je narod u šoku i neizvesnosti. Njegova poslednja želja za skromnošću u smrti bila je u suprotnosti sa veličinom njegovog političkog nasleđa. Upravo u toj kontradikciji leži simbolika njegovog života – čovek koji je vladao čvrstom rukom, ali je želeo da bude upamćen jednostavno, kao običan čovek među ljudima.
