Tema današnjeg teksta bavi se dubokim emotivnim preokretima koje donosi smrt voljene osobe, otkrivajući tajne koje su bile skrivene tokom života.
Ludmila, nakon smrti svog muža, počinje otkrivati ne samo prošlost koju nije znala, već i stvarnost koju nije mogla ni da zamisli. Skrivene istine koje dolaze sa gubitkom donose novo razumevanje njenog života i svega što je smatrala sigurnim.
Prošlo je više od nedelju dana od sahrane, a kutije koje je muž ostavio bile su još uvek netaknute, pune stvari koje su predstavljale zajednički život. Svaka stvar u tom stanu bila je podsećanje na godine koje je provela s njim. Ali sada, sve te stvari su imale težinu koju ranije nije prepoznala. Činilo joj se da bi otvaranjem bilo koje kutije uništila sav do sada stvoreni svet — veru u svog muža, veru u brak.
Sećanje na sahranu nije bledelo. Iako je bila okružena kišom, crnim kišobranima i tugom, jedan prizor je ostao urezan u njenom umu — tri žene obučene u crno, koje su stajale odvojene od ostalih. Nisu bile članice porodice, ni prijateljice, a Ludmila nije mogla da ih prepozna. Ni nakon obreda nisu ostale da objasne svoje prisustvo, nestale su bez traga, ostavljajući Ludmilu u nemiru koji nije mogao da se pomeri.
Nekoliko dana kasnije, noći su postajale duže i punije sumnji. Ludmila je bila sve više sigurna da te žene nisu bile slučajnost. Njena potraga za odgovorima dovešće je do otkrića koja nisu imala logično objašnjenje. Otvorivši jednu od kutija u kojoj je bilo mnogo starih predmeta, pronašla je vizit-kartu žene po imenu Svetlana, vlasnice cvećare u Ivanovu. Ime grada je probudilo sećanja na to da je njen muž često odlazio u Ivanovo, uvek pod izgovorom poslovnih obaveza. Tada je prvi put počela da sumnja u njegove reči.
Njeno istraživanje je dovelo do još veće sumnje kada je, odlazeći kod notara, otkrila bankovni račun u drugom gradu, Tveru, koji je bio zajednički sa ženom koju nikada nije čula. Na tom spisku, sve što je znala o svom životu počelo je da se raspada. Slike i sitnice iz prošlosti, koje je smatrala sigurnima, sada su bile ispunjene nepoznatim detaljima. Uputivši poziv cvećari u Ivanovu, žena na telefonu je spomenula groblje, što je bilo poslednje potvrđenje onoga čega se najviše bojala — njen muž je imao život koji nije bio samo njen.
Pretražujući njegove papire, Ludmila je našla belešku u njegovom rukopisu, koja je sadržala imena žena — Svetlana, Lena — tri različita imena, tri različita buketa. I dok je pokušavala da procesuira ovu strašnu istinu, zvono na vratima ju je iznenadilo. Na pragu je stajala žena u crnom, koja je nosila koverat i izgledala kao da nosi istinu sa sobom.
U razgovoru koji su vodile za stolom, žena se predstavila kao Elena i ispričala svoju priču. Na slici koju je izvadila iz torbe bio je njen muž, isti kaput i isti pogled koji je Ludmila znala napamet, ali pored njega je stajala devojčica, njegova ćerka. Iako je Ludmila želela da je izbaci, Elena je ostavila koverat, koji je sadržao poslednje želje njenog muža. Iako je to bilo neočekivano, to je bila istina, bez obzira na to koliko je bila bolna.
Kada je otvorila koverat, Ludmila je pronašla rukopis svog muža, u kojem je pokušao da objasni greške i nadu u oproštaj. Ali, dok je čitala, Ludmila je shvatila da istina, koliko god bila jasna, ne može da popravi ono što je uništeno. Osećaj izdaje, tuge i gubitka postao je nemoguć za prevazići. I dok je gužvala pismo u ruci, ona je znala da su prava pitanja tek počela
