Imao sam 36 godina kada sam doneo odluku koja je mnoge ostavila bez reči. Oženio sam ženu koju su svi nazivali prosjakinjom.Prava vrijednost čovjeka nije dali si bogat ili siromašan,ovo je jedna poučna priča koju treba pročitati.
Ljudi su govorili da sam poludeo, da sam osramotio porodicu, da će me iskoristiti i nestati čim joj se pruži prilika. Ali nisam slušao nikoga. Ono što nisam znao bilo je da će jednog dana tri luksuzna automobila doći u naše malo selo i otkriti ko je ona zapravo.
Milenu sam prvi put ugledao pored mosta. Sneg je padao, a ona je sedela na hladnom betonu, bosa, s praznom konzervom pored nogu. Lice joj je bilo izmučeno, ali oči su imale neku toplinu i dubinu kakvu nikada ranije nisam video. Kada sam joj pružio komad hleba, rekla je: „Bog te poslao.“ Nisam znao ništa o njenoj prošlosti, ali u tim očima sam video i tugu i dobrotu u istom dahu.
- Doveo sam je u svoju kuću – malu, trošnu, ali toplu. Ljudi iz sela su se smejali i odmahivali glavom. „Oženio prosjakinju“, šaputali su iza leđa. Nije me bilo briga. U njenoj zahvalnosti, tišini i nežnosti bilo je više plemenitosti nego u svim onim osudama zajedno. Posle šest meseci života pod istim krovom, venčali smo se.
Prolazile su godine. Rodila mi je dvoje dece, a naše dvorište se ispunilo smehom i dečjom grajom. Komšije su i dalje komentarisale, ali meni je bilo dovoljno da vidim kako nas Milena gleda dok večeramo zajedno. U njenim očima postojalo je ono što sam tražio celog života – mir.
Jednog dana, dok sam cepao drva ispred kuće, začuo sam zvuk snažnih motora. Pred našu kapiju stala su tri crna automobila. Iz njih su izašli ljudi u odelima i rekli: „Gospodine Petroviću… došli smo po vašu ženu.“
Stajao sam ukočen, pokušavajući da shvatim šta se dešava. Vrata prvog auta su se otvorila i izašao je muškarac u sivom kaputu, sa stavom čoveka koji nikada nije upoznao siromaštvo. U ruci je držao kovertu. „Gospodine Petroviću,“ rekao je mirno, „gospođa Milena nije ono za koga se predstavljala.“
Milena je izašla iz kuće, bleda, drhteći, sa našim sinom u naručju. Pogledala me je i u njenim suzama video sam da je istina tu, skrivena godinama. „Milena?“ pitao sam, jedva izgovarajući. Ona je spustila pogled i tiho rekla: „Moram da ti objasnim.“
- Muškarac je nastavio: „Vaša supruga je ćerka pokojnog Nikole Jovanovića, vlasnika jedne od najvećih kompanija u Beogradu. Nestala je pre četiri godine nakon porodične tragedije.“
Celo selo je zanemelo. Milena je tada progovorila kroz jecaje: „Kriva sam za smrt svog brata. Otac me je prokleo i isterao iz kuće. Nisam mogla da živim sa tim. Otišla sam, lutala, i kad si me pronašao, mislila sam da ću bar negde moći da dišem.“
Koraknuo sam unazad, pokušavajući da shvatim. „Sve ovo vreme… ti si ćutala?“
„Da,“ odgovorila je tiho. „Jer s tobom sam prvi put bila voljena – ne zbog imena, nego zbog duše.“
Te reči su mi probole srce. Nisam znao da li da se osećam prevarenim ili ponosnim. „Zašto sada? Zašto su došli?“ pitao sam.
„Moj otac je umro,“ rekla je. „Ostavio mi je sve. Žele da se vratim i preuzmem nasledstvo. Ali ja ne želim da idem bez vas.“
Ljudi u odelima su dodali: „Sve je spremno, gospođo – kuća, firma, imovina.“
Milena je čvrsto stegla moju ruku i rekla: „Ja imam sve što mi treba ovde.“
Te noći nismo spavali. Sedeli smo pored peći, u tišini, slušali disanje naše dece i čekali da se misli slegnu. Ujutro smo otišli u grad i potpisali papire – ali ne onako kako su očekivali. Umesto da prihvati bogatstvo za sebe, Milena je osnovala fondaciju za decu bez doma. Sve što joj je otac ostavio postalo je utočište za one koji nisu imali nikoga – baš kao što ona nekada nije imala.
Kada smo se vratili u selo, više nije bilo podsmeha. Ljudi su je gledali sa poštovanjem. Jedna komšinica joj je prišla i rekla: „Milena, nismo znali ko si.“ Ona se nasmešila i odgovorila: „Ni ja nisam znala ko sam, dok nisam postala ‘prosjakova žena’.“
Godine su prolazile, a naša deca su često pitala: „Mama, tata, da li ste se upoznali na mostu?“ Milena bi se tada nasmejala i rekla: „Da, ali tata nije pronašao mene – ja sam pronašla njega.“
U njenim očima više nije bilo tuge, samo mir. Svaki put kada bismo prolazili pored onog mosta, ostavljala je cvet u vodi i šaptala: „Za čoveka koji mi je dao sve – kada nisam imala ništa.“
Tog dana shvatio sam nešto važno. Nikada nisam voleo bogatstvo, ali sam naučio da se najlepše priče ne pišu novcem ni titulama. Pišu se rukama koje su drhtale od hladnoće, a kasnije naučile kako da grle.
I zato, kad me danas pitaju kako sam oženio „prosjakinju“, samo se nasmejem i kažem: „Nisam oženio prosjakinju. Oženio sam ženu koja me naučila da je prava vrednost u onome što se ne može kupiti.
