U današnjem članku vam pišemo na temu koja se bavi granicama, očekivanjima i odnosima unutar porodice. Ponekad, stvari koje na prvi pogled izgledaju kao prepreke, zapravo mogu biti prilika da naučimo nešto o sebi i izgradimo zdravije, jače veze.
Nisam očekivala da će obična koverta koju mi je ostavila svekrva doneti toliku težinu. Kada sam je otvorila i počela čitati, papir mi je delovao hladno, a srce je počelo brže kucati. U njemu je stajalo pet pravila koja su bila namenjena meni – njenoj snaši.
Nisu bila objašnjena, samo jednostavna i direktna. Početna reakcija bila je zbunjujuća, jer nisam znala šta da mislim o tome. Pravila su donosila sa sobom mnogo više od očekivanja – nosila su tihe poruke, granice koje nisam tražila, ali su bile tu, prisutne.
Prvo pravilo je bilo jednostavno: konsultujte se sa njom oko svega što se tiče kuće i dece, jer ona je starija i iskusnija. Drugo pravilo, gotovo bez srama, jasno je stavljalo do znanja da je kuća njenog sina, i da će ona, kad proceni, imati ključeve i moći će da dolazi kad god poželi. Treće pravilo, koje se ticalo hrane, nije dopuštalo mnogo slobode. Supa je morala biti po njenom receptu, nedeljom su bile obavezne knedle, a ništa nije smelo biti iz kutije. Četvrto pravilo regulisalo je slavlje i posete – porodica je morala da dolazi samo uz prethodni dogovor, prvo je trebalo da posete njihov dom, pa tek onda tuđe. Poslednje pravilo odnosilo se na novac – trebalo je zajednički odlučivati o trošenju i štednji, uz savete koji su dolazili iz ljubavi, ali i kontrole.
- Dok sam čitala ta pravila, shvatila sam da su donosila sa sobom težinu koja mi je odmah ušla u stomak. Prostor u kojem sam živela, moj dom, sada mi je delovao manji. Na svakom koraku osećala sam tuđu prisutnost. U kuhinji, u dnevnoj sobi, pa čak i u mojim mislima o budućnosti. Nisu bila topla pravila koja govore „volim te“, već su nosila poruku da nešto mora biti ovako, a to je u meni budilo pobunu. Počela sam da se pitam kako da balansiram između poštovanja tih pravila i svog života koji sam gradila.
Ali u tom trenutku, dok sam razmišljala o tom papiru, setila sam se mirisa našeg doma – kafe ujutru, sveže pečenog hleba, mira i topline koju smo trudili da sačuvamo. Ta pravila su bila poput nevidljivih zidova koji su pokušavali da umanje slobodu koju sam gradila godinama. Ipak, s vremena na vreme, uz svaki pravilnik, mogla sam da osetim tiho brigu, pažnju i želju da porodica funkcioniše, možda čak bolje nego što sam imala predstavu.
Te noći, sedela sam sama, listajući papir u rukama, pokušavajući da obradim sve te poruke. Shvatila sam da ne mogu da prihvatim sva ta pravila kao svoja, jer bi to značilo da zaboravljam sebe. Ipak, pomislila sam da mogu da ih preoblikujem. Nije bilo potrebe da budem u konfliktu sa svima, već je moglo biti prostora za stvaranje pravila koja bi nosila ljubav, poverenje i zajednički život. Pravila koja ne bi bila ograničenja, već mostovi, spoj između svih nas.
- I tako sam napravila svoj spisak, pravila koja su činila mostove, a ne zidove. Pravila koja su štitila naš dom i moju slobodu. Tihih, jednostavnih, bez težine. Pravila koja su nas spajala i pružala nam mogućnost da živimo zajedno, bez gubitka našeg identiteta. Bez straha od tuđih granica.
S vremenom sam shvatila da su pravila, bilo tuđa ili moja, samo okvir za ljubav, pažnju i poštovanje. Njihova prava vrednost nije u moći koju pružaju, već u tome što nam pomažu da se podsetimo na to kako da izgradimo svoj prostor, poverenje, međusobnu ljubav i harmoniju u porodici.
Danas, kada se setim tog papira, osećam zahvalnost. Naučio me je mnogo – kako da postavim svoje granice, ali ujedno da iz svake situacije, čak i one koja deluje kao ograničenje, izgradim nešto toplo, snažno i čvrsto. Ne zidove, već mostove, koji nas spajaju
