U današnjem članku vam pišemo na temu Mitrovskih zadušnica, dana kada se pravoslavni vernici sa poštovanjem i tugom sećaju svojih najmilijih koji više nisu među živima. Ove godine, Mitrovske zadušnice obeležavamo 1. novembra, uvek u subotu pred praznik Svetog velikomučenika Dimitrija, po kome su i dobile ime.
To je dan kada se vernici okupljaju u crkvama i na grobljima, pale sveće, prinose molitve i čine dobra dela u znak sećanja na preminule.Mitrovske zadušnice su, po svojoj suštini, dan molitve, zahvalnosti i ljubavi prema onima koji su nas napustili. U crkvama se služi Sveta liturgija i parastos, tokom kojeg sveštenik vinom preliva kuvano žito — simbol večnog života i vaskrsenja. Nakon bogosluženja, vernici odlaze na groblja, gde se obavljaju pojedinačni parastosi i čitaju molitve za duše umrlih. Oni koji ne mogu da posete grobove, odlaze u crkvu i tamo pale sveće, u tišini i molitvi.
Prema učenju Crkve, molitva za pokojne ima dubok smisao — to je način da se pokaže ljubav prema onima koji su otišli, jer se veruje da svaka iskrena molitva donosi pokoj njihovim dušama. Ove reči Svetog Jovana Zlatoustog najbolje oslikavaju duh Zadušnica:
„Pomozite pokojnima i pominjite ih. Ne oklevajte da pomognete onima koji su otišli i prinesite vaše molitve za njih.“
- Na Mitrovske zadušnice vernici pripremaju i žito, sveće i kolače od belog brašna (tzv. prosfore). Na stolovima se nalaze i pića poput vina, rakije, vode ili piva, a u pojedinim krajevima Srbije obavezno se donosi kuvano žito kao simbol vere u vaskrsenje. Sveća koja se pali za pokojne ne predstavlja samo svetlost, već i nadu da duše naših bližnjih obitavaju u večnom miru.
Zanimljivo je da Zadušnice nikada ne padaju u dane posta, jer se uvek obeležavaju subotom — danom koji je u crkvenom kalendaru posvećen pokojnicima. Subota simbolično označava vreme odmora, ali i prelazak iz zemaljskog života u nebeski.
Na groblja se tog dana nose sveće — onoliko koliko se pokojnika pominje. Uobičajeno je da sveštenik obiđe grobove, okadi ih i pročita molitvu, ali ako on nije u mogućnosti da prisustvuje, neko od rodbine tamjanom obavi obred.
Zajednički običaj za sve krajeve Srbije jeste okupljanje porodice na groblju i skromno posluženje. Neki donose pitu, pecivo, kuvana jaja ili pečenje, dok drugi poslužuju samo kafu i vodu. Veruje se da se na grobu mora uzeti makar jedan zalogaj — običaja i poštovanja radi. Taj čin ne predstavlja gozbu, već simbolično zajedništvo između živih i mrtvih.
Postoji i lepo, duboko ukorenjeno verovanje da se na Zadušnice niko ne sme odbiti ako priđe grobu. Ko god zatraži da se posluži, treba ga primiti s poštovanjem, jer se smatra velikim grehom odbiti čoveka u takvom trenutku. Taj gest se vidi kao znak dobrote i saosećanja prema svima — jer, kako narod kaže, „duše pokojnika se raduju kada vide da se ljudi mire i dele“.
Mitrovske zadušnice su i dan mira, praštanja i sećanja. Tada se brišu stari nesporazumi i gleda srcem. Vernici se sećaju onih koji su ih naučili da vole, da rade, da veruju. Sveće koje gore na grobljima simbol su večne svetlosti, dok miris tamjana i molitva stvaraju tišinu u kojoj svako osluškuje svoje uspomene.
Iako ovaj dan nosi tugu, u njemu ima i neke tihe utehe — jer on podseća da ljubav ne prestaje smrću. Ona se samo menja oblikom, ali ostaje prisutna u svakom sećanju, svakoj molitvi i svakoj upaljenoj sveći.
Zato, kada 1. novembra zapalite sveću i izgovorite ime svog najmilijeg, setite se da time ne izražavate samo žal, već i zahvalnost. Jer svaka Zadušnica nije dan tuge, već dan poštovanja, ljubavi i nade u večni mir
