Zaboravljamo majke koje su dane i noći provodile brinući o nama, koje su odricale svoje snove kako bismo mi ostvarili naše. Njihove ruke su nas podizale, njihovo srce grejalo a njihova tišina često krila bol koji nismo ni primetili.
U moru svakodnevnih priča koje brzo zaboravimo, s vremena na vreme pojavi se jedna koja nas natera da zastanemo, udahnemo duboko i zapitamo se – gde smo to kao ljudi pogrešili? Jedna takva ispovest, objavljena 2019. godine, rasplakala je region. Iako dolazi od anonimne žene, majke, njene reči odzvanjaju u srcima mnogih roditelja, ali i njihove dece. Njen život, u svojim tišim i najusamljenijim godinama, otkriva bolnu i poražavajuću istinu – da su oni koji su nam dali najviše, često najbrže zaboravljeni.
„Znam kako im je. Bila sam u njihovim godinama. Bila sam frustrirana, umorna, ponekad očajna, ali nikada nisam odustajala od njih,“ započinje ova hrabra žena svoju ispovest. „Davala sam sebe do poslednjeg atoma snage. Učila sam ih da budu dobri ljudi, da poštuju druge, da ne prave kompromise sa svojim snovima. Kidala sam se na sto strana – posao, kuća, računi, ručak, roditeljski, razne bolesti i neprospavane noći.“
- Njena deca su danas uspešni, obrazovani ljudi, sa sopstvenim porodicama i obavezama. I to je nešto na šta je ponosna. Ali taj ponos ne briše tugu koja je tiho grize iznutra.
„Drago mi je što sam ih školovala i odgajila kako treba. Ipak, danas sedim sama. Bez ikoga. U četiri zida. Danima mi telefon ne zazvoni. U sebi molim Boga da mi se bar neko seti čestitati rođendan. Nije to zbog poklona, ne treba mi ništa materijalno – već samo jedna reč, znak da postojim, da sam i dalje nekome važna.“
U njenom glasu nema gorčine – samo tihi bol i duboka, ranjena ljubav.
„Mogu ja sve sama“, dodaje s nekakvom mešavinom ponosa i tuge. „Naći ću sebi hobi. Čitaću, štrikaću, gajiću cveće. Naučila sam da budem sama. Držaću se pozitivne strane svojih misli, jer ako neću ja, ko hoće?“
Ali i pored te snage, ne krije razočaranje. I ne krije svoju molitvu – ne za sebe, već za njih.
„Samo želim da vas život ne udari onako kako je mene udario. Da vam deca ne okrenu leđa, da ne dočekate starost pitajući se gde ste pogrešili, iako ste dali sve što ste imali. Moliću se za vas. I ne, ne zameram vam. Niste vi loši – samo ste zaboravili. A zaborav je najtiši, ali i najopasniji oblik bola.“
Posebno je teško kada kaže:
„Setićete me se kada me ne bude. Setićete se rođendana, ručkova, pesama pred spavanje, mojih reči kad ste bili izgubljeni. Sve će vam doći – ali biće kasno. I tada će vas zaboleti ono što mene boli sada.“
Iako nema imena, adrese, niti fotografije, ova žena je majka. Ne samo svojoj deci, već i svima nama koji smo jednom primili ljubav bez uslova, ali se previše brzo navikli da ona traje zauvek – zaboravljajući da majka ne traži ništa osim da je se s vremena na vreme setimo.
Na kraju, tiho, ali odlučno zaključuje:
„Dok sam živa, biću tu. Bez obzira na sve. Jer majka ne prestaje da voli. Ni kad je zaboravljena. Ni kad je sama.“
Pouka
Ova priča nije ni bajka ni fikcija. Ovo je stvarnost koju mnogi roditelji proživljavaju, a da svet oko njih to ni ne primeti. Možda je ova žena vaša majka, tetka, komšinica ili baka. Možda jednog dana i vi budete ona.
Zato, ne čekajte posebne prilike. Ne čekajte rođendane. Ne čekajte da se „setite“. Pozovite. Pitajte kako su. Recite „volim te“, „hvala ti“, „nedostaješ mi“. Ponekad je to sve što jedno srce treba da ne bi puklo u tišini.
Ako želiš, mogu ti ovu priču prilagoditi za video, objavu na društvenim mrežama ili kao naraciju za podcast – samo reci.
