Radko Polič, jedan od istaknutih glumaca jugoslovenske i slovenačke kinematografije, napustio je ovaj svet 2022. godine u 81. godini života, ostavljajući za sobom bogatu i nezaboravnu umetničku ostavštinu. Ovaj talentovani umetnik ostavio je dubok trag u svetu filma, televizije i radijske dramatike, igrajući u skoro 60 dugometražnih filmova, a njegov rad na televiziji obuhvata više desetina uloga. Takođe, njegovo prisustvo u radijskim dramama broji više od stotinu uloga, što svedoči o njegovoj svestranosti i talentu.
Jedna od njegovih najpoznatijih uloga bila je u filmu “Balkan ekspres”, gde je igrao kapetana Ditriha, lik koji je osvojio srca generacija Jugoslovena. Ova uloga je postala svojevrsna kultna referenca, a Polič je za mnoge postao simbol tog vremena. Njegova poslednja uloga zabeležena je 2013. godine u seriji “Ravna gora”, gde je igrao potpukovnika Rudolfa Ukmara, čime je još jednom potvrdio svoju posvećenost umetnosti i glumi.
- Pre tri godine, Polič je objavio svoje memoare u kojima je delio priče o svom turbulentnom životu, otkrivajući intimne trenutke i izazove s kojima se suočavao. Zanimljivo je da je do kraja svog života bio ponosan na svoju identifikaciju kao Jugosloven, što, kako je primetio, nije uvek naišlo na razumevanje kod publike. U svojim memoarima govorio je o teškim zdravstvenim problemima kroz koje je prolazio. S obzirom na njegovo stanje, opisivao je svoje iskustvo na kiseoniku i inhalacijama koje su mu bile neophodne svakih šest sati kako bi pluća funkcionisala. Sa humorom je govorio o svom rekordnom broju stentova, kojih je imao čak osam, i o tome kako je bio stravičan pušač, ističući da je nekada pušio i po četiri do pet paklica cigareta dnevno.
Njegova borba za život bila je teška i obeležena je ozbiljnim zdravstvenim problemima, uključujući i četiri bliska susreta sa smrću. Jedna od najdramatičnijih situacija dogodila se pre dve godine kada je doživeo iznenadan napad i jedva uspeo da pozove pomoć. Zapanjujuće je to što je njegova komšinica, čuvši njegovu borbu za disanjem, došla u njegov stan i pozvala hitnu pomoć, što je dovelo do njegovog spasavanja. Polič je govorio o tim iskustvima s velikom iskrenošću, opisujući osećaj kao da se ponovo rađa svaki put kada se vraća iz onog drugog sveta. Ove njegove priče o umiranju su duboko emotivne i ukazuju na njegov jedinstveni pogled na život i smrt.
S obzirom na svoja iskustva, Polič je podelio i svoje misli o tome šta se dešava kada čovek umire. Izrazio je skeptičnost prema ideji o “tuneleima” i svetlosti, govoreći da je umiranje za njega bio trenutak kada je sve nestajalo, a osećaj bio sličan gašenju svetla. Njegova filozofija o umiranju nije romantična; umesto toga, opisujući trenutak umiranja, govorio je o brzini tog procesa, kao o nečemu što se dešava gotovo instantno.
Pre nego što je otišao na jednu od operacija, gde su postojale velike šanse da ne preživi, odlučio je da pozove svoje najbliže. Njegov poziv braći i sinovima bio je emotivan trenutak, u kojem je izrazio ljubav i poslednje želje, tražeći od njih da ga spale i bace u more ako se ne vrati. Ova scena odražava njegovu snagu karaktera i sposobnost da se suoči s vlastitom smrću.
Pored svojih ličnih borbi, Polič se setio i svojih profesionalnih izazova, uključujući i sukobe sa kolegama. U razgovoru je podelio anegdotu o sukobu s Velimirom Batom Živojinovićem, koji je nastao zbog različitih političkih stavova. Ova situacija oslikava kompleksnost političkih i društvenih tenzija u regionu u to vreme, a Polič je istakao kako su i njegovi sukobi s Miloševićem bili motivisani njegovim ličnim vrednostima i uverenjima.
Radko Polič je bio više od običnog glumca; bio je simbol umetnosti i životne borbe. Njegov doprinos kulturi i umetnosti nastaviće da živi kroz sećanje publike i njegove uloge koje će zauvek ostati urezane u kolektivnom pamćenju. Njegova priča, prožeta teškoćama, borbom i ljubavlju prema umetnosti, ostavlja snažan utisak i inspiraciju za buduće generacije.
