U svojih 88 godina doživeo je mnogo i ljubavi i gubitaka, i mirne dane i godine kada je rat razorio sve što je ljudima bilo sveto.U nastavku članka vam donosimo priču deda Ljube…
U zabačenim planinskim predelima centralne Bosne, u mestu Pribraća kod Donjeg Vakufa, svoj mirni život vodi Ljubo – čovek koji je ostao veran vrednostima nekih boljih vremena. To su bila vremena kada su komšije značile više od prezimena na sandučetu, kada vera nije određivala ko je dobar, a ko zao. Danas, u svojoj 88. godini, Ljubo spokojno kaže da mu je savest mirna, jer u životu nikada nikome nije učinio zlo. Njegova priča, satkana od prijateljstava, bola, rata i otpornosti, svedoči da ljudskost može preživeti i najveće istorijske lomove.
- Pre nego što su sukobi zahvatili Bosnu, Pribraća je bilo selo sa većinskim srpskim stanovništvom. Ljubo je radio kao vozač autobusa, bio je poznat po svojoj skromnosti, vrednoći i blagosti. Ljudi su ga voleli, i Muslimani, i Hrvati, i Srbi – za sve njih bio je isti Ljubo, čovek koji nikoga nije delio po veri ni naciji.
„Narod me je zavoleo kroz taj posao. Svi su me poznavali, svi su me poštovali, i ja njih“, priseća se sa blagim osmehom, kao da mu misli još uvek putuju tim starim putevima, po kojima je prevozio ljude i njihove priče.
Ali onda su došla teška vremena. Osmesi su utihnuli, sela su opustela, a mržnja je počela da razdvaja ljude koji su do juče zajedno radili, slavili i tugovali. Tokom ratnih godina, Ljubo i njegova porodica su proterani iz svog doma. Ostali su bez svega i nisu znali gde će. Spas je stigao iz potpuno neočekivanog pravca – od komšije Malkoša Ramadana, muslimana koji ih je primio u svoj dom u Dubravama kod Gradiške.
„Kod njega smo našli zaklon kao kod rođenog brata“, tiho govori Ljubo, kao da se vraća u te dane. Ramadan je sa svojom porodicom podelio sve što je imao. Tri meseca su Ljubo i njegovi najbliži živeli kod njega, a nisu se osećali kao gosti – već kao porodica. „Njegova ćerka se udala dok smo bili kod njih. Nismo osećali nikakvu nelagodnost, samo toplinu i ljudskost“, seća se Ljubo.
Posle rata, Ljubo je čuo da je Ramadan preminuo. Ta vest ga je teško pogodila, jer nisu stigli da se oproste kako dolikuje. Dok priča o tome, njegov pogled se gubi negde u daljini, kao da razgovara sa čovekom koga i dalje nosi u srcu.
Kada su se sukobi završili, selo Pribraća više nije bilo isto. Većina srpskih porodica je otišla, ostale su samo dve kuće i četiri duše: Ljubo, njegova žena, brat i snaha. Ipak, Ljubo je odlučio da se vrati. Bio je prvi koji je kročio nazad u svoje dvorište, među porušene kuće i tišinu.
- „Niko me nije popreko pogledao. Komšije me pozdravljaju, svi znaju ko sam i kakav sam. Idem uzdignute glave. Sa svima se slažemo. Ne dam da me mržnja zarazi, jer ona ne vodi ničemu“, kaže odlučno.
Jedini neprijatan događaj koji pamti iz tog perioda bio je upad lopova u njegovu kuću dok su on i supruga boravili u Novom Sadu. Nisu odneli mnogo – nekoliko sudova i malo rakije – ali više od samog čina krađe, Ljubu je zabolelo to što nije bio tu da zaštiti svoj dom. Ipak, komšije su mu odmah rekle ko je to učinio, što mu je dalo utehu i još jednom pokazalo da među ljudima još uvek ima poverenja i iskrenosti.
Danas Ljubo vodi miran život. Njegova deca su rasuta po svetu – jedan sin živi u Novom Sadu, drugi u Sarajevu, a ćerka u Americi. „Ne brinem za njih, snaći će se oni. Nisu zlonamerni, to su na mene povukli“, dodaje uz blag osmeh.
Trideset godina proveo je za volanom autobusa, a sada se vozi jedino sećanjima – kroz puteve koje je nekada prelazio sa putnicima, iz sela u grad, iz tuge u mir, iz rata u spokoj.
„Rat me nije promenio. Nisam dozvolio da postanem neko drugi. Ja sam Ljubo – čovek, pa tek onda Srbin. A Ramadan, moj komšija, on je bio čovek isto tako, pa tek onda Musliman“, kaže tiho, ali odlučno.
Ljubo iz Pribraće nije samo svedok jednog vremena; on je dokaz da i u najmračnijim epohama postoje ljudi koji ostaju ljudi. Njegova tišina govori više od reči i podseća nas da je ljudskost vrednost koja ne može da izgori ni u najjačoj vatri mržnje.
