Danas vernici Srpske pravoslavne crkve obeležavaju praznik posvećen Svetom prepodobnom Isakiju, Dalmatu i Faustu. Njihov život i delo ostavili su dubok trag u istoriji hrišćanstva i u duhovnom životu pravoslavnog naroda.
Ova trojica svetitelja pokazali su kako se kroz odricanje, post, molitvu i posvećenost Bogu može dostići istinsko duhovno prosvetljenje i večno spasenje.
Priča o njima posebno je zanimljiva jer je u središtu njihovog podviga upravo napuštanje svetovnog života i potpuno predavanje Hristu. Prepodobni Dalmat je bio ugledan čovek i oficir na dvoru cara Teodosija Velikog. Car ga je izuzetno cenio i uvažavao, što pokazuje da je Dalmat bio sposoban, čestit i odan državnim poslovima. Međutim, u jednom trenutku u njegovom srcu se probudio snažan duh vere. Prezreo je sve što je bilo prolazno, odbacio bogatstvo, položaj i vojnu čast, i odlučio da se u potpunosti posveti Bogu. Ostavio je čak i svoju porodicu, a sa sobom je poveo samo svog sina, Fausta, kako bi zajedno krenuli putem monaštva i duhovnog podviga.
Njihov put ih je odveo u predgrađe Carigrada, gde je tada živeo prepodobni Isakije, već poznat po svojoj posvećenosti i bogougodnom životu. Isakije je u tom delu imao manastir, u kojem su Dalmat i njegov sin dobili monaški čin. Od tada su obojica započeli potpuno novi život, prepun iskušenja, molitvi i odricanja od svih telesnih i materijalnih zadovoljstava. Oni su zajedno sa Isakijem činili malu, ali izuzetno duhovno snažnu zajednicu, čiji je cilj bio neprestano uzdizanje Bogu i širenje prave vere.
Kako je vreme prolazilo, Isakije je osetio da mu se približava kraj života. Bio je u dubokoj starosti, iscrpljen dugim podvizima, i želeo je da manastir ostavi u sigurnim rukama. Stoga je sazvao sabratstvo i odlučio da svog naslednika postavi upravo prepodobnog Dalmata. Ova odluka nije bila iznenađujuća, jer je Dalmat već tada pokazivao veliku mudrost, istrajnost i duhovnu snagu. Po njegovom imenu, ceo monaški red kasnije je dobio naziv dalmatska porodica.
- Posebno je značajno pomenuti kako je prepodobni Dalmat živeo isposnički. Njegov život bio je pun strogih odricanja i posta. Predanje govori da je jednom čak četrdeset dana proveo bez hrane, oslanjajući se jedino na molitvu i veru. Na taj način uspeo je da pobedi demonske sile i ojača u duhovnoj borbi. Njegova vera nije bila samo lična, već se ogledala i u odbrani pravoslavlja. Tokom života morao je da se suprotstavi i „vidljivim demonima“, odnosno jereticima nestorijancima, koji su hulili na Presvetu Bogorodicu. Dalmat je tada stao u odbranu čiste vere i zajedno sa drugim svetim ocima učestvovao na Trećem Vaseljenskom saboru u Efesu, za vreme vladavine cara Teodosija Mlađeg. Na tom saboru odbranjena je istina da je Bogorodica zaista Majka Božija, što je predstavljalo stub hrišćanskog učenja. Dalmatova reč i prisustvo bili su od velikog značaja, zbog čega je stekao poštovanje i cara i sabranih otaca. Kao znak zahvalnosti i priznanja, postavljen je za starešinu manastira.
U starosti, nakon dugog i bogougodnog života, Dalmat se upokojio u Gospodu. Njegov put bio je ispunjen podvigom, molitvom i borbom za očuvanje prave vere. Njegov sin Faust sledio je očev primer. On je, nakon što je prošao sve iskušenja i proveo život u tihovanju i postu, takođe prešao u večni život, ostavivši iza sebe primer čiste i nesebične vere.
Ovi događaji ostali su u sećanju vernika kao podsetnik da duhovna snaga ne leži u bogatstvu, moći ili slavi, već u žrtvi, posvećenosti i ljubavi prema Hristu. Zato se na dan njihovog praznika u pravoslavnom narodu neguje običaj da se ide u crkvu, pali sveća i upućuje molitva ovim svetiteljima. Posebno se veruje da njihovo zastupništvo može pomoći u očuvanju mira i sloge u porodici, jer su oni sami, iako su napustili svoje bližnje, to učinili iz ljubavi prema Bogu, a ne iz sebičnosti.
Današnje obeležavanje nije samo prisećanje na istorijske događaje, već i prilika da se vernici podsete na značaj molitve, vere i jedinstva. Sveti Isakije, Dalmat i Faust svojim životima pokazali su da odricanje od sveta i istrajnost u veri mogu doneti ne samo lično spasenje, već i primer i snagu generacijama koje dolaze. Njihovo nasleđe i dalje živi, a pravoslavni vernici im se i danas mole, verujući u njihovu zaštitu i zagovor pred Bogom
