Spasovdan je veliki hrišćanski praznik koji se posvećuje jednom od najvažnijih događaja u životu Isusa Hrista njegovom Vaznesenju na nebo. Ovaj svetkovni dan se tradicionalno slavi 40 dana nakon Vaskrsa uvijek u četvrtak i označava završetak Hristovog boravka na zemlji nakon vaskrsenja.
Prema hrišćanskom predanju, tog dana Isus Hristos se poslednji put javio svojim učenicima, dao im završne upute i poslanje, i potom se uzneo na nebo, sedeći zdesna Bogu Ocu.Ovaj svečani čin nije samo istorijsko sećanje, već duboka poruka nade i vere: da život ne prestaje smrću i da je Božja volja iznad svakog zemaljskog ograničenja. U Hristovim rečima koje je uputio učenicima sabrana je suština hrišćanske misije:
- „Idite po svem svetu i propovedajte Jevanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen; a ko ne poveruje, biće osuđen.”
Ovim rečima počinje novo poglavlje crkvene istorije – širenje hrišćanstva širom sveta. Hristos je tada učenicima obećao Duha Svetog – Duha Utešitelja – koji će ih osnažiti, osvetliti njihov um i osposobiti ih da šire veru, ali ih je prethodno zapovedio da ostanu u Jerusalimu dok se to ne dogodi. Odatle i potiče naziv praznika – Spasovdan, dan spasenja, dan nade i dan koji simbolizuje uzvišeni cilj hrišćanskog postojanja.
Spasovdan – slava Beograda i simbol duhovnog identiteta
Osim što ima duboko religijsko značenje, Spasovdan ima i veliki značaj u istoriji srpske prestonice – Beograda. Ovaj praznik se slavi i kao gradska slava Beograda, a njegovo utemeljenje u ovom kontekstu datira iz daleke 1403. godine, kada je despot Stefan Lazarević, jedan od najuglednijih srpskih vladara, proglasio Beograd glavnim gradom srednjovekovne Srbije. U tom istorijskom trenutku Beograd dobija svoje prve zvanične simbole – grb i zastavu, a Spasovdan postaje dan kada se Beograd duhovno i identitetski utemeljuje kao prestonica.
Nakon Drugog svetskog rata, komunistička vlast ukida proslavu gradske slave, pa se Spasovdan u toj ulozi više decenija nije obeležavao. Tek 1992. godine, Spasovdan je ponovo vraćen kao zvanična slava grada Beograda, kada se u njegovu čast ponovo organizuje Spasovdanska litija, tradicionalna crkvena i narodna povorka kroz gradske ulice, kao javni izraz duhovnog jedinstva, vere i istorijskog pamćenja.
Simbolika praznika i poruke vere
Vaznesenje Gospoda Isusa Hrista ima duboku teološku i duhovnu simboliku. Vaskrsenjem je pobedio smrt, a Vaznesenjem je pokazao da je njegovo carstvo duhovno, nebesko i večno. U tom trenutku, učenici su konačno shvatili celinu njegove misije – da nisu pozvani da grade carstvo ovde na zemlji, već da vode narod putem spasenja, vere, nade i ljubavi.
Spasovdan je zato i dan kada se vernici podsećaju na snagu duhovnog uzdizanja, na potrebu da svoje svakodnevne brige zamene molitvom, razumevanjem i unutrašnjim mirom. To je dan kada se crkve ispunjavaju pesmom, a domovi radošću, jer vernici kroz liturgiju i molitvu uznose svoje misli ka nebesima – u nadi da će i oni, u svom životu, dosegnuti večni mir i duhovno ispunjenje.
Narodna verovanja, običaji i duhovna praksa
Spasovdan se u srpskom narodu vekovima smatra jednim od najsrećnijih i najblagoslovenijih dana u godini. Na taj dan se, prema narodnom običaju, izbegavaju svi teški fizički poslovi – posebno oni koji se odnose na rad u polju, izgradnju ili tešku mehaniku – jer se veruje da dan treba posvetiti duhovnosti, molitvi, razmišljanju i slavljenju Boga u miru i radosti.
Jedan od najstarijih običaja jeste pletenje krstića od leskovih grančica, koji se nose ili postavljaju ispred kuće, u dvorištu, na njivama i livadama – za zaštitu, zdravlje, rodnost, mir i blagostanje. Ti krstići se čuvaju tokom cele godine, a zatim se, na sledeći Spasovdan, pletu novi.
Verovalo se da na Spasovdan treba pojesti jagode, jer to donosi sreću, zdravlje i blagostanje u narednoj godini. Praznik je često bio i povod za pripremu bogate porodične trpeze, za koju bi se okupljali svi ukućani, rodbina i prijatelji. Cicvara, tradicionalno jelo od kukuruznog brašna i mleka, imala je posebno mesto na prazničnoj trpezi.
- Takođe, postojalo je zanimljivo narodno verovanje da ne treba dremati tokom dana, jer se smatralo da će onaj ko zaspi na Spasovdan biti pospan i bezvoljan tokom cele godine. Žene i deca, prema nekim predanjima, nisu smeli da se kupaju, a muškarcima se nije preporučivalo brijanje. Takođe, običaj je bio da se zakolje jagnje u čast praznika, kao simbol žrtve i zahvalnosti Bogu.
Nakon crkvenog obreda, vernici su jedni druge pozivali na ručak, gde se uz molitvu, pesmu, zdravicu i domaćinsku trpezu slavio praznik. Oni koji nisu primali goste, okupljali su se ispred crkava i manastira, gde je praznična atmosfera podsećala na vašar – uz pesmu, igre, pečenje i vino.
Poruka praznika danas
U vremenu kada smo često preopterećeni obavezama, informacijama i brigama, Spasovdan nas poziva da usporimo, zastanemo i zapitamo se: gde je naša vera, gde je naš mir, gde su naša nada i ljubav? Praznik nas podseća da se uzdignemo iznad svakodnevnih prepreka, da pogledamo dublje u sebe i pronađemo unutrašnju snagu – jer duhovno uzdizanje je moguće, i ono je cilj svakog hrišćanskog života.
Spasovdan je više od običnog praznika – on je poziv na obnovu, nadu i povratak iskonskim vrednostima.
