U današnjem članku želim da ispričam priču koja me je podsetila koliko se lako izgube vrednosti kada posao preraste svoju početnu ideju. Ovo je priča o uspehu, ali još više o odgovornosti koju taj uspeh nosi.
Izabrao je najstariju lokaciju u samom centru grada, onu od koje je sve krenulo. Tu je nekada, dok je posao još bio samo san, njegova majka ustajala u zoru i pomagala mu da peče kolače. Dok je prelazio ulicu, dočekali su ga poznati zvuci automobila, miris svežeg hleba i jutarnja užurbanost ljudi. Srce mu je zakucalo jače, kao da ga podseća na dane kada je sve bilo jednostavno i iskreno.
Jordan Elis, vlasnik uspešnog lanca restorana, tog jutra nije ličio na čoveka kakvog su ljudi viđali na bilbordima i naslovnicama. Nije bilo skupog odela ni uglađenih cipela. Nosio je farmerke, iznošenu duksericu i kapu nisko spuštenu preko čela. Namerno. Hteo je da bude samo još jedan običan kupac.
Za deset godina, njegov mali kamion za hranu prerastao je u ozbiljan gradski lanac. Međutim, poslednjih meseci počele su stizati žalbe. Ljudi su se žalili na neljubaznost, nervozu osoblja i osećaj da više nisu dobrodošli. Recenzije koje su nekada bile pune pohvala sada su bile hladne i oštre.
Ovog puta Jordan nije želeo izveštaje ni snimke kamera. Želeo je istinu iz prve ruke.
- Enterijer je bio isti – crvene kabine, šahovska podloga, miris kafe. Ali energija je bila drugačija. Iza pulta su stajale dve žene. Jedna mlađa, potpuno zaokupljena telefonom, i druga starija, umornog pogleda i kratkog fitilja. Jordan je stajao nekoliko trenutaka neprimećen. Niko ga nije pozdravio.
Kada je konačno naručio jednostavan doručak i kafu, odgovor je bio hladan i mehaničan. Novac je spušten na pult bez pogleda, bez reči. Seo je u ugao i posmatrao.
Ono što je video bilo je još gore. Kupci su morali da ponavljaju narudžbine, stariji ljudi su bivali odbijeni, majke s decom ignorisane. Atmosfera je bila puna nervoze. A onda je čuo šapat iza sebe – podsmeh upućen njemu, čoveku koji je samo došao da pojede sendvič.
Taj trenutak ga je zaboleo više nego bilo koja lična uvreda. Ne zato što su se smejali njemu, već zato što su se smejali kupcu. Osobi zbog koje je ceo posao i nastao.
Polako je ustao i prišao pultu. Njegov glas je bio miran, ali čvrst. Pitao je da li se svi kupci tako dočekuju ili samo oni koje osoblje proceni kao „nevažne“. Kada je skinuo kapu i predstavio se, nastala je tišina. Lica su pobledela, telefoni ispali iz ruku, a restoran je utihnuo.
Rekao je ono što je morao. Da je ovaj posao građen rukama, uspomenama i idejom da se svako oseća dobrodošlo. Da niko nema pravo da procenjuje ko zaslužuje poštovanje, a ko ne.
- Bez galame i bez vređanja, doneo je odluku. Suspendovao je zaposlene i jasno rekao da se promena ne dešava zato što je neko uhvaćen, već zato što je shvatio grešku.
Zatim je stao iza pulta.
Sledeći sat vremena Jordan je radio ono zbog čega je nekada započeo posao. Pozdravljao je ljude, sipao kafu, pomagao roditeljima, šalio se sa stalnim gostima i zahvaljivao svima na strpljenju. Restoran je ponovo disao. Ljudi su šaputali, neki su se smeškali, neki klimali glavom u znak odobravanja.
Kada je izašao napolje, u njemu su se pomešali ponos i razočaranje. Posao je rastao, ali duh je skoro nestao. Poslao je kratku poruku: svako od zaposlenih će provesti smenu s njim, bez izuzetka.
Vratio se unutra sa osmehom, znajući da se uspeh ne meri brojem lokacija, već time da li si sačuvao ljudskost zbog koje si uopšte počeo
