U današnjem članku želim da podelim jednu dirljivu priču koja nam pokazuje koliko je važna ljubav, poštovanje i pažnja u porodici. Ova priča o porodici iz Mačve, gazdi Jovanu, njegovoj ženi, malom Miši i starom ocu Lazaru, nosi snažnu poruku o tome kako često zaboravljamo na one koji su nas podigli i brinuli se za nas.
U jednoj bogatoj kući u Mačvi, živeo je gazda Jovan sa ženom, sinom Mišom i ocem Lazarom. Lazar je bio neko ko je mnogo učinio za svoju porodicu. On je sagradio kuću, kupio zemlju i širio imanje, ali godine su učinile svoje. Njegove ruke su postale drhtave, vid mu je oslabio, a noge nisu bile onakve kakve su nekada bile.
Tokom obroka, Lazar je bio najočigledniji primer starosti koja donosi nemoć. Često bi prosuo supu po stolu, a ponekad bi mu parče hleba ispalo iz usta. Jovan, njegov sin, nije imao strpljenja za starca. Počeo je da oseća gađenje, umesto poštovanja koje je trebao da ima. “Aman, stari!” viknuo bi, ne shvatajući da je njegov otac u tolikoj meri izgubio sposobnost da se kontroliše. Lazaru nije bilo lako, ali je samo spuštao glavu, ponizno se izvinjavajući: “Oprosti, sine,” šaputao bi, jer ruke nisu slušale.
Njegova snaja nije bila ništa bolja. Gunđala je zbog fleka koje je morala svakodnevno da pere, smatrajući da se više ne može nositi s tim. Situacija je dostigla kulminaciju kada je Lazar, pokušavajući da dohvati so, oborio skupu porcelansku činiju. Porcelan je razbijen, a sos je prešao po podu. Jovan je bio besan. “Dosta!” urlao je, crven u licu. “Dosta mi je tvoje nespretnosti! Od sada više ne sediš za ovim stolom!”
- Jovan je otišao u šupu, uzeo staru drvenu činiju iz koje su nekada hranili pse i bacio je pred oca. “Evo ti,” rekao je, “od sada ćeš jesti iz ovoga, tamo u ćošku. Tamo prosipaj koliko hoćeš, ali ovde s nama više nećeš sedeti.” Lazar nije rekao ništa. Drhtavim rukama je uzeo činiju i otišao u ćošak. Počeo je da jede u tišini, dok su Jovan i njegova žena nastavili obrok, ignorišući njegovu patnju.
Mali Miša, sin Jovana i snaje, posmatrao je sve to tiho, svojim velikim, pametnim očima. Iako nije progovorio, upijao je svaku reč i svaku situaciju oko sebe. Prošlo je nekoliko dana, a u kući je vladala napeta tišina. Lazar je i dalje jeo u svom ćošku, dok su Jovan i njegova žena nastavljali da priređuju obrok kao da ništa nije bilo. Ali bilo je teško. Niko nije mogao da pogleda Lazara u oči.
Jednog dana, Jovan je ušao u dvorište i ugledao svog sina Mišu kako sedi na pragu. U rukama je držao komad drveta i nožić, pažljivo praveći nešto. Jovan je pomislio da pravi igračku, ali je dečakov odgovor bio neočekivan. “Ne, tata,” rekao je Miša mirno. “Pravim malu drvenu činiju.”
Jovan je bio zbunjen. “Činiju? Šta će ti drvena činija, sine?” pitao je. Dečak je podigao pogled, pogledao svog oca pravo u oči i rekao rečenicu koja je Jovana duboko pogodila: “Pa pravim je za tebe i mamu. Da imam iz čega da vas hranim kad ostarite, kao što vi hranite dedu.”
- Jovan je ostao bez reči. Srce mu je bilo pogođeno, a suze su mu počele da teku. U tom trenutku, njegova žena je čula te reči i nije mogla da se suzdrži. Počela je da plače. Jovan je, držeći sina, pokušao da ga uteši. “Baci to, sine. Baci to drvo. Oprosti tati. Tata je pogrešio. Tata je velika budala.”
Te večeri, Jovan je prišao svom ocu Lazaru. Uzeo ga je nežno pod ruku, kao što bi to učinio sa detetom, i odveo ga do stola. “Ustani, oče,” rekao je promuklim glasom. “Tvoje mesto je u čelu stola, dokle god si živ.” Lazara su preplavile emocije, a ruke su mu se još više tresle. Iako je prosuo malo supe, ovaj put nije bilo vikanja. Jovan je stavio ruku na njegovu drhtavu šaku i nasmešio se, govoreći: “Neka, oče. Ima ko da obriše.”
Ova priča nosi duboku poruku o poštovanju prema starima i vrednosti porodice. Niko ne bi smeo da zaboravi koliko su roditelji i djedovi važni i koliko je važno pokazati im ljubav i poštovanje, dok su još tu s nama
