U današnjem članku van prenosimo ispovijest sestara koje su bile sve do zadnjeg dana uz roditelje dok brat nikad nije.Mi, Danica i Ljubica, odrasle smo u malom selu, u porodici koja nas je učila poštenju, ljubavi i međusobnoj brizi.
Naši roditelji, iako skromni, uložili su sav trud u nas i verovali da će nas porodica uvek držati zajedno. Uz nas je bio i naš brat, Momčilo, najmlađi i jedini sin. Roditelji su mu dali sve što su mogli – obrazovanje, ljubav, podršku, verujući da će on biti onaj koji će održati porodicu na okupu kada njih više ne bude.
Međutim, život nije otišao onim putem koji smo očekivale. Momčilo je sa 18 godina otišao u Nemačku „na privremeni rad“, iako smo znale da će se verovatno teško vratiti. Počeli su da dolaze ređi pozivi i pisma, a vremenom je potpuno nestao iz našeg života. U početku smo mislile da je možda imao teškoće ili da se stidi, ali kada su roditelji počeli da oboljevaju, polako smo gubile nadu da će se vratiti.
- Naša majka je dugo bolovala. Provedene su mnoge noći uz njenu postelju, brišući joj čelo, hraneći je, okrećući je, pomažući joj da preživi. Otac, iako srčani bolesnik, nije želeo da legne dok je ona bila živa. Mi, dve žene, koje nisu imale mnogo, ali su imale veliko srce, bile smo uz njih do kraja. Pomogle smo im da prođu kroz svaku bolest, svaku injekciju, svaki pad. Nismo tražile ništa zauzvrat.
Ali, Momčilo se nikada nije javio. Nije pitao za roditelje, nije se setio ni jednog jedinog puta. Kad je majka preminula, nismo želele da ga obavestimo, jer nismo znale šta bi mu rekle. Da dođe na sahranu žene koju je zaboravio? Da stoji pored njenog sanduka, gledajući u pod?
Tri meseca kasnije, otac je otišao za majkom. Iako je on bio slabog zdravlja, bio je vezan za nju, nije mogao da je preživi. I tada smo mu poslala telegram, ali odgovor nije došao. No, kada je došlo vreme za ostavinsku raspravu, Momčilo se iznenada pojavio. Njegovo ponašanje bilo je hladno i bezdušno, rekao je samo: „Ovo je sve moje, jer sam ja jedini muški naslednik.“
Nismo mu ništa odgovorile. Nismo bile ljute, već duboko tužne – tužne zbog roditelja koji su ga čekali, a nisu dočekali, i tužne jer je naš brat postao neko ko više nije bio onaj isti, voljeni brat.Kada su nas pozvali na sud da se odreknemo svog dela nasledstva, nismo se pojavile. Smatrale smo da je to ispod našeg dostojanstva i jednostavno nepravedno. Mi smo bile uz roditelje dok su bili u najtežim trenucima života, dok je on gradio svoj život daleko od kuće.
- Momčilo je pronašao lažne svedoke, iskoristio našu odsutnost i tvrdio da je on bio taj koji je sa roditeljima gradio kuću. Sud je doneo presudu u njegovu korist, a nama su ostali samo sudski troškovi, koje smo bile prisiljene da platimo. Nismo mogle da verujemo da je neko uzeo deo koji mu po zakonu ne pripada, dok su naši roditelji prolazili kroz sve te godine i borbu.
Iako smo se suočile sa nepravdom, rekle smo mu: „Bog će ti vratiti, Momčilo. Možda ne sada, možda ne odmah, ali ono što si učinio neće ostati neviđeno.“
Momčilo je možda uzeo nešto što mu nije pripadalo prema zakonu, ali mi smo zadržale nešto što je mnogo vrednije – savest, sećanja na lepe trenutke, miris majčine supe, očeve priče pred spavanje i mir u srcu, jer nismo nikog izdali. Ono što život daje, ako se ne čuva i ne vraća, oduzima ti dušu. Momčilo je zaboravio da postoji viši sudija, neko ko sve vidi, i neka mu oprosti, ako može. Mi nećemo.
