Milana Davidova bila je obična sedmogodišnja devojčica, učenica trećeg razreda osnovne škole u malom selu Beskauga, u Pavlodarskoj oblasti Kazahstana. Meštani su je voleli i zvali prelepo malo sunce.
Svi su znali da je bila vesela i spretna, dete koje je bez problema prelazilo kilometar i po puta od kuće do škole i nazad. Njena porodica se u selo preselila nakon što je otac dobio posao na farmi, a dotad su živeli na seoskom imanju gde je on radio kao stočar.
- Tog 17. novembra 2023. godine, kada je iz škole krenula kući, ništa nije nagoveštavalo tragediju koja će potresti celo selo, a ubrzo i čitavu zemlju. Po dolasku kući, Milana je naišla na prizor koji će presudno promeniti njen život. U kući je zatekla svoju majku Tatjanu sa ljubavnikom, komšijom Askarom Abildinovim. Ne sluteći ozbiljnost situacije, devojčica je izgovorila dečju, naivnu rečenicu: „Reći ću tati“. Te reči postale su njena smrtna presuda.
Milanin otac je radio kao pastir, udaljen petnaest kilometara od sela, i živeo je u veoma skromnim uslovima. Porodica je još 2014. godine dobila kuću u Beskaugi zahvaljujući pomoći poslodavaca. Tatjana je ostala kod kuće da brine o troje dece, ali vremenom su odnosi među supružnicima postali sve lošiji. Dok je muž radio daleko, ona je počela da pije i upustila se u aferu sa komšijom koji je već imao kriminalnu prošlost.
Te večeri, oko 21 sat, majka je prijavila nestanak ćerke. Tvrdila je da se Milana igrala u dvorištu sa bratom, pa nestala dok se dečak na trenutak okrenuo. Ocu je vest prenela rodbina, pa je on odmah ostavio posao i pridružio se potrazi. Meštani su se masovno uključili. Više od 500 ljudi, među kojima su bili policajci, volonteri i komšije, tragali su za devojčicom po stepama, bunarima i dvorištima, uprkos nevremenu. Angažovan je i helikopter, a bunari su čak isušivani zbog sumnje da je dete moglo upasti u njih.
- Ipak, u celoj akciji bilo je mnogo kontradiktornih tragova. Pojavljivale su se glasine da je viđena u susednom selu ili da je možda oteta, što je zbunjivalo potragu. U međuvremenu, ponašanje majke izazivalo je sumnju. Volonteri su primetili da je previše mirna, da daje različite i kontradiktorne informacije, pa čak i da se osmehuje dok priča o nestanku. Nije znala ni da kaže šta je devojčica imala obučeno. Sve je to izazivalo sve veće nepoverenje.
Rodbina, posebno snaja Marina Davidova, od početka nije verovala da je Milana jednostavno nestala. Znala je da je devojčica odlično poznavala okolinu i put između škole i kuće, pa nije bilo logično da se izgubi. Kada je u očaju napala Tatjanu, primetila je da se ova uplašila i da je počela da smišlja izgovore, što je dodatno pojačalo sumnje.
Na kraju trećeg dana potrage, 19. novembra, užasna istina je otkrivena. Nedaleko od kuće, svega 250 metara dalje, pronađeno je telo devojčice skriveno ispod metalnog rezervoara, zatrpano pepelom i građevinskim otpadom. Policija je ponovo ispitala Tatjanu, koja je priznala zločin. Ispostavilo se da je upravo ona, zajedno sa svojim ljubavnikom, bila umešana u ubistvo sopstvenog deteta.
- Na suđenju su otkriveni stravični detalji. Tog dana Tatjana i Askar pili su alkohol i upustili se u intimne odnose. Kada je Milana ušla u kuću i zapretila da će ocu reći šta je videla, majka ju je udarila kaišem, a zatim je ljubavnik ugušio dete. Čitavu scenu posmatrao je i Milanin mlađi brat, koji je bio u potpunom šoku. Da bi prikrili zločin, telo su sakrili u blizini kuće. U to vreme, dok su svi tragali za Milanom, ona je već bila mrtva.
Tatjana je tokom potrage glumila majku slomljenu tugom, a u stvari je znala gde se njena ćerka nalazi. Na suđenju je, međutim, pokušavala da se brani tvrdnjom da je policija prisilila na priznanje i da ona nema veze sa ubistvom. Njen ljubavnik nije pokazao nikakvo kajanje.
U julu 2024. godine, sud u Pavlodaru doneo je presudu: Askar Abildinov osuđen je na doživotni zatvor, dok je Tatjana Davidova dobila 20 godina, što je maksimalna kazna za žene u Kazahstanu. Na samom izricanju presude, Askar je pravio scene i povredio se u sudnici, ali kazna mu je potvrđena i na apelaciji u avgustu iste godine.
Za Milaninog oca, ova tragedija značila je potpuni gubitak. Ostao je bez ćerke i žene, a preostalo mu je dvoje dece o kojima mora da brine, uz ogroman teret tuge. Trauma koju je preživeo njegov sin, svedok zločina, ostaće prisutna ceo život.
Tatjana i Askar danas izdržavaju svoje kazne – on u zatvoru sa najstrožim režimom, a ona u ženskoj koloniji. Nijedno od njih dvoje se nije iskreno pokajalo za ono što su učinili. Slučaj Milane Davidove ostao je duboko urezan u sećanju naroda Kazahstana kao strašan primer izdaje, zla i bola, koji je pokazao koliko nisko ljudska priroda ponekad može da padne.
