U današnjem članku vam pišemo na temu jednog posebnog iskustva koje se desilo pre 17 godina, a koje se i danas pamti. Priča o porođaju i prvim trenucima sa bebom nosi emocije koje je teško zaboraviti, jer svaki roditelj doživi te trenutke na svoj način, sa puno ljubavi, ali i izazova.
Žena se seća trenutaka kada je prvi put postala majka. Beba je bila tek rođena, a ona je ležala u bolničkoj sobi, dok je beba spavala u kolevci pored nje. Tog dana je došla medicinska sestra i ponudila joj da bebu odvedu u bebinu sobu, kako bi ona mogla da se odmori i naspava. No, ona je odlučila da beba ostane pored nje, željela je da je stalno gleda. Osjećala je da je u njenom prisustvu, čak i kada spava, sve u redu.
Međutim, sledećeg dana, umorna i iscrpljena, zatražila je od sestre da bebu odvedu u bebinu sobu na nekoliko sati, kako bi mogla da se odmori. Iako je bila potpuno izmorena, želja da beba bude sa njom bila je snažna. Iznenađujuće, sestra je u tom trenutku prebledela i izgovorila nešto što ju je duboko pogodilo: „Vaša beba treba da ostane s vama u sobi. Mi nemamo bebinu sobu. Niko nikada ne bi došao da uzme vašu bebu!”
Te reči su je šokirale. Nije mogla da veruje u ono što je čula. Svet u kojem je živela bio je pun nesigurnosti i nepoštovanja. Svi oni trenuci, svi oni prvi snovi, planovi i očekivanja, činili su se pomalo maglovitim kada se suočila sa stvarima koje su bile daleko od njezine predstave o tom prvom, srećnom periodu.
- Njenim očima, to nije bila samo obična medicinska greška; to je bilo nešto mnogo dublje. Neko je trebalo da dođe, da joj pomogne, da pruži podršku. Podrška koju je očekivala od sistema, od ljudi koji su bili tu da brinu o njoj i njenoj bebi, izostala je, a to ju je nateralo da preispita mnoge stvari u vezi sa roditeljstvom i načinom na koji se tretiraju nove majke. Bila je preplavljena osećanjem nesanice i tuge, ali istovremeno je bila i odlučna da od tog trenutka, ma koliko umorna bila, bude tu za svoju bebu. Niko nije mogao da joj oduzme tu snagu, bez obzira na okolnosti.
Njeno iskustvo postalo je simbol borbe za poštovanje, pažnju i sigurnost u trenucima kada je to bilo najpotrebnije. Iako je to iskustvo nosilo sa sobom mnogo bola, upravo taj trenutak je oblikovao njen pogled na roditeljstvo. Niko joj nije trebao reći da njena beba treba da bude uz nju, jer je ona to već znala. Biti uz svoju bebu, čak i u najtežim trenucima, postalo je njeno najveće uverenje. U tom jednostavnom činu odabira da ne prepusti svoju bebu, nego da ostane uz nju, pronašla je snagu koja je nosi kroz život.
Godine su prošle, ali se sećanje na te trenutke nikada nije izbrisalo. Danas, kada pogleda unazad, svestan je da je to iskustvo, iako bolno, bilo ključno za njen razvoj kao majke. Naučila je da nikada ne treba da dopusti da bilo ko umanjuje njene instinkte, da je majčinska ljubav uvek najvažnija, i da svaka žrtva koju čini za svoje dete ima smisla.
Tako je pre 17 godina, u trenutku koji bi mnogi opisali kao mali, ona postala osoba koja je naučila da se bori, ne samo za sebe, već i za svoju bebu. Iako su okolnosti bile daleko od idealnih, taj trenutak je oblikovao njeno buduće viđenje sveta, stavljajući majčinstvo u centar svega
