Ružica je imala 35 godina i dvoje male dece, njen život bio je pun svakodnevnih obaveza, stalnog trčanja za jednim zadatkom do drugog, balansiranja između porodice, posla, i svih malih, ali neizbežnih stvari koje su činile njen svet. Nije se žalila. Znala je da je porodica ta koja je najvrednija, ona koja je ispunjava, koja je podržava, ali i koja zahteva mnogo truda i ljubavi. Ipak, nije ni slutila da će sve to, onako kako je poznavala, jednog dana biti dovedeno u pitanje.
Ružica je ceo svoj život posvetila porodici, a briga o svom ocu bila je nešto što je uzimala kao svoj zadatak, svoju dužnost. Njeno srce bilo je ispunjeno ljubavlju prema porodici i željom da svakome pomogne, bila ona njena deca, muž ili otac. Međutim, kada je njen otac iznenada pao i slomio kuk, sve se promenilo. Odjednom, život se pretvorio u svakodnevnu trku između obaveza, od kojih nijedna nije bila manje važna od druge.
Sve se promenilo onog trenutka kada je njen otac, njen jedini roditelj, doživeo ozbiljnu povredu. Lom kuka ga je ostavio prikovanog za krevet, nesposobnog da se brine o sebi. Ružica je tada postala ne samo ćerka, već i njegova medicinska sestra, negovateljica, i sve drugo što je bilo potrebno da bi on mogao da preživi i funkcioniše u tom teškom periodu. Svakodnevno je ustajala noću da mu donese vodu, pomagala mu da se premešta, brinula o njegovim ranama, kupala ga, hranila – bila je sve. I sve to dok su njeni mališani još uvek zavisili od nje, dok je kuća tražila održavanje, a muž, iako pun razumevanja, nije mogao da preuzme sve na sebe. Zdravlje, posao, obaveze… sve je to postajalo nepodnošljivo.
Iako je njen otac pokazivao ogromnu zahvalnost za svu njenu pomoć, bilo je trenutaka kada je Ružica osetila ogromnu unutrašnju iscrpljenost. I baš tada, jednog dana, stigla joj je poruka od njene najbolje prijateljice, kume, koja je bila zabrinuta za njenu dobrobit. Poruka je glasila:
„Ružice, iskreno ti kažem, pošalji tatu u dom. Nećeš moći dugo da izdržiš taj tempo.“
U trenutku je donela tešku odluku da svog oca smesti u starački dom. On nije znao, a ona je želela da to učini u tišini, bez suvišnih objašnjenja. Ubeđivala je sebe da je to najbolja opcija za sve njih, verovala je da je to ono što će ga zaštititi i omogućiti mu mirnu starost. U njenoj glavi, to je bilo najbolje rešenje, jer je znala da više nije mogla da bude tu za njega na način na koji je to radila pre.
No, vikend koji je usledio donio je nešto što nije mogla ni da zamisli. Pismo. Drhtavim rukopisom, njen otac joj je napisao:
„Ćeri moja, od tri kilograma sam te podizao, a meni sad, kad je najteže, ti me poslala među ove nepoznate ljude i pustila na milost i nemilost.“
Te reči su je pogodile kao grom iz vedra neba. Grlo joj se steglo, suze su same počele da joj teku niz lice. Da li je pogrešila? Da li je zaista donela najgoru moguću odluku, ostavljajući ga da se nosi sa svojim strahovima i bolom, daleko od nje, dok je ona pokušavala da balansira svoj vlastiti život? Bila je opterećena velikom grižom savesti, osećajući se kao najgora ćerka na svetu. U tom trenutku nije mogla da pronađe mir.
Iako je u početku odbacivala tu misao, suočena sa tolikim osećajem krivice, ni sama nije bila sigurna šta da radi. Pomislila je, nije li on zaslužio više? Zar je stvarno trebalo da ga ostavi među strancima, da ga udalji od svega što je voleo? Taj čovek je bio njen heroj, on je bio tu u njenom detinjstvu, naučio je da vozi bicikl i davao joj ljubav u obliku malih stvari – poput pravljenja lutkica od plastičnih flaša kad nisu imali novca za skupe igračke. Oduvek je bio njen oslonac, pa kako ga sada poslati u starački dom?
Nije imala odgovora na to pitanje, pa je sledeći dan odlučila otići do njega. Suze su joj tekle, ali samo je želela da mu kaže koliko je brine. Želela je da bude tu za njega. I tako, otišla je do njega u dom, ali zatekla nešto što nije očekivala. Iako je bio pomalo izgubljen i tužan u novoj situaciji, nije bio u potpunoj patnji. Bio je okružen ljudima, bilo je društva. Medijska sestra joj je tada rekla:
„Na početku mu je bilo teško, ali sada se uklopio. Ima društvo, ima pažnju, čak i kartamo nekad uveče.“
Kada je pogledala svog oca, koji je sada sedeo sa osmehom na licu, razgovarao sa nekim starcem, i potapšao ga po ramenu, shvatila je da je donela pravu odluku. Njene ruke, koje su ga nosile kroz detinjstvo, sada su mu pružile nešto drugo – priliku za dostojanstvenu starost. Nije ga izdala. Naprotiv, pružila mu je mogućnost da bude okružen pažnjom i ljudima koji ga poštuju. Bio je srećan, nešto što nije videla već dugo.
Iako joj srce i dalje nije bilo potpuno mirno zbog početne odluke, shvatila je da ljubav nije samo u tome da daš sve od sebe, već i u tome da znaš kada je vreme da pustiš. To je bio trenutak kada je istinski shvatila da je ljubav ponekad najlepša onda kada daš slobodu onome koga voliš, a ne samo svoju neprestanu brigu.
