Danas u ovom članku pišem o neobičnoj životnoj priči jednog običnog radnika, čoveka koji nije imao bogatstvo, ni visoko obrazovanje, ali je izgradio temelj života koji je mnogima postao uzor.
Iako potiče iz skromnih okolnosti, Tatay Ben je svojim radom, posvećenostima i ljubavlju postao stub za jednu obitelj, učitelj u životu, bez da je ikada tražio priznanje ili slavu.
Rođena u porodici koja je bila obeležena razvodom i tišinom, detinjstvo ove devojke nije bilo ispunjeno bogatstvom ni materijalnim stvarima. Rasla je u skromnom selu, gde su ljudi vredno radili, a emocije su bile retke. Lice njenog oca je izbledelo iz sećanja, a detinjstvo je bilo obeleženo više prazninama nego stvarima. Ali iz tih tišina je izrastao jedan čovek koji će zauvek promeniti njen život: Tatay Ben, muž njene majke, običan radnik na gradilištu, bez formalnog obrazovanja, ali sa srcem koje je bilo bogato ljubavlju prema porodici.
Kada je imala četiri godine, njena majka se ponovo udala. Taj muškarac, radnik na gradilištu, bio je skroman i često umoran od napornog rada, ali nije stajao da se posveti svojoj novoj porodici. Njegova prva dela brige bila su sitna, ali snažna – popravio je bicikl, šio sandale, čistio nered. Iako se u početku činilo da su im razlike prevelike, on je stvorio vezu sa njom kroz male, tihe geste ljubavi. Iako nije tražio da je zove “tata”, on je uvek bio tu da je podrži, i to joj je omogućilo da ga nazove Tatay — nadimak pun poštovanja.
- Tatay Ben je bio radnik, čije su ruke bile umorne, koža potamnjela od sunca, ali nikada nije tražio priznanje. Iako nije znao matematičke formule niti je mogao da raspravi složene tekstove, verovao je u vrednost znanja. “Uči dobro, gde god da odeš, znanje će ti doneti poštovanje,” često je govorio. Njegova filozofija nije bila da bude najbolji u razredu, nego da se trudimo i ulažemo u ono što je najvažnije — znanje. Njegova ljubav prema obrazovanju nije bila u obimu, već u njegovoj snazi i verovanju da je obrazovanje ključ za bolju budućnost.
Kada je ona položila prijemni ispit za univerzitet, njen Tatay je, umesto da se radovao sa suzama, odlučio da učini nešto još značajnije. Prodao je svoju motorciklu, jednu od retkih stvari koju je imao, kako bi joj omogućio školovanje. Bez puno reči, poslao ju je u grad sa skromnim poklonima i sa savetom koji je postao osnov njenog života: “Radi najbolje što možeš, sine. Uči marljivo.” Ta rečenica je bila pouzdanje u najčišćem obliku, a poruka koju je uputio bila je osnov svih njenih ambicija.
Tokom svih godina školovanja, Tatay je nastavio da radi. Njegova žrtva bila je neumorna, kao temelj na kojem su se gradile njene ambicije. Čak i kada je završila studije, Tatay je ostao isti — umoran, ali uvek prisutan, uvek uz nju. I kada je ona postala doktor, on je bio tu, u poslednjem redu, u svom najlepšem, iako skromnom, odelu, pružajući joj punu pažnju. Njegova ponosna tišina govorila je više od bilo kakvih reči.
- Čak i profesor, koji je prepoznao Tatay-a iz prošlih dana, dao je priznanje za njegov rad i posvećenost. “Sećam se kad si pomogao radniku sa skele, iako si i sam bio povređen,” rekao je. Iako je Tatay sve to radio tiho, bez pompoznosti, njegova dela su ostavila trag. Dela koja su bila usmerena ka budućnosti — ka njenoj budućnosti.
Danas je ona profesor u Manili, sa svojom porodicom. Tatay više ne radi na gradilištu, sada ima mirniji život, ali duša mu je ostala ista. Povremeno je pozove da vidi njegovu baštu ili da joj donese jaja za unuka. Kada ga pita da li se kaje zbog svega što je učinio, odgovor je jednostavan i pun zadovoljstva: “Ne kajem se. Tatay je radio čitav život, ali najponosniji je što je odgojio sina poput tebe.” To je suština — Tatay nije gradio kuću od cigle, ali je izgradio osobu.
Tatay Ben je više od običnog radnika. On je simbol žrtve, posvećenosti i ljubavi. Njegova životna filozofija bila je jednostavna, ali duboka: ulagati u budućnost, ulagati u znanje i u ljude. On je dokaz da se pravi temelj ne gradi u parama i titulama, već u ljubavi, žrtvi i verovanju u bolje sutra
