Moj otac je dugo bolovao. Teška bolest mu je danima i noćima kidala telo, dok sam ja, nemoćna da išta promenim, pokušavala da budem stena na koju se može osloniti. Sve je bilo na meni. Nismo imali automobil. Njegov bolnički krevet nalazio se u drugom gradu, a ja sam svakodnevno tražila načine da mu budem blizu – autobusima, pešice, ponekad stopiranjem, a kad bi me izdalo i to malo snage, molila bih ujaka da nas poveze.
Ujak je bio jedini član porodice kome sam verovala. Nekoliko puta je bez reči pristao da pomogne. Bio je tih, suzdržan, ali nisam sumnjala u dobru nameru. Ipak, jedan dan je zauvek promenio sve.
Spremala sam se u žurbi – tražila sam jaknu, telefon, kese sa stvarima koje sam kupila tati, kada sam iz kuhinje začula glas. Mislio je da ga ne čujem. Njegove reči zaledile su me u mestu.
„Hoće li već jednom umreti…“
Rekao je to s nervozom, jer je čekao deset minuta da krenemo. Kao da bolesnikov život treba da se uklopi u njegov raspored. Kao da je nečija patnja samo smetnja na putu do samoposluge. Tog trenutka, kao da mi je nevidljiva pesnica udarila u grudi. Noge su mi zadrhtale, srce zastalo, ali nisam želela da zna da sam čula. Samo sam izustila: „Jesmo li spremni?“ Glas mi je bio miran, ali duša je vrištala.
Tokom celog puta ćutala sam. Gledala sam kroz prozor autobusa, dok su mi se suze niz obraze slivale tiho, da niko ne primeti. Možda ih je i video. Nije rekao ništa. A i da jeste, nisam imala snage da uzvratim.
Te reči su me proganjale danima. Bolele su više od svih rana. Jer porodica treba da bude utočište, a ne mesto gde se srce lomi. Tada sam shvatila da porodica nije samo krv. Porodica je ljubav, požrtvovanost, prisustvo u teškim trenucima.
- Moj tata je bio sve što sam imala. Sam me je podizao. Učio me da budem čovek. Davao mi sve, iako nije imao ništa. Bio je tiha snaga mog detinjstva, stub mog odrastanja. A onaj kome sam verovala, moj oslonac kad sam mislila da ga imam – pokazao je da srce nije obavezno da bi neko bio rođak.
Nikada mu neću zaboraviti te reči.
Moj otac je preminuo nekoliko meseci kasnije. U miru. Otišao je spokojan, znajući da sam bila uz njega do poslednjeg daha. Nisam imala pomoć. Nisam imala rame za plakanje. Ali imala sam čistu savest i ljubav u srcu.
Bila sam ponosna što sam izabrala da budem uz njega. Što sam odlučila da ne budem hladna, da ne odustanem. Iako sama, bila sam jača nego ikad. Naučila sam tada da se vrednost čoveka ne meri onim što izgovori kada je sve lako – već onim što izgovori kada je teško.
Danas, kada se setim tih reči, ne slamaju me više. One su tu, kao senka koja me podseća koliko je moj tata bio vredniji od svih koji su okrenuli leđa. Njegova ljubav, tih pogled pun poverenja, stisak ruke kad mu je bilo najgore – to je ono što nosim sa sobom. I to me čini bogatijom od svih.
Naučila sam lekciju koju mnogi nikada ne nauče: krv nije garancija ljubavi. Prava porodica se gradi svakim gestom, svakom rečju, svakim korakom uz onog ko posrće.
Tata više nije tu, ali njegova snaga živi u meni. Njegova tišina je bila glasnija od svih reči. I zato danas hodam uspravno. Jer sam volela. Jer sam bila čovek.
