Ovo je priča o Franku di Mareu, italijanskom novinaru, koji je tokom ratnih devedesetih, dok je izveštavao s linije fronta u Bosni i Hercegovini, donio odluku koja mu je zauvijek promijenila život. U ruševinama jednog sarajevskog sirotišta, među pepelom razorenog djetinjstva, ugledao je oči jednogodišnje djevojčice i odlučio da je spasi. Njeno ime je postalo Stela
Postoje ljudi čija dela prevazilaze granice profesije, nacionalnosti i okolnosti u kojima se zateknu. Jedan od tih ljudi je bio Franko di Mare, izuzetno cenjeni i poštovani italijanski novinar, dugogodišnji urednik državne televizije RAI Uno, koji je tokom ratnih sukoba u Bosni i Hercegovini 1992. godine pokazao ono što se retko viđa – bezuslovnu ljudskost i ljubav prema nepoznatom biću, devojčici koju je sudbina ostavila bez porodice, doma i budućnosti.
U jeku rata, dok su granate padale po Sarajevu, Franko je kao ratni izveštač boravio na terenu i beležio strašne prizore razaranja i ljudske patnje. U jednom od svojih obilazaka zgarišta i sirotišta, njegov pogled susreo se s krhkim, zaplašenim, ali živim očima devojčice koja tada nije imala ni dve godine. Bila je preplašena, usamljena i zaboravljena. U tom trenutku, ispod ruševina i dima, dogodio se susret koji će zauvek promeniti i njen i njegov život.
- Franko di Mare je bez mnogo razmišljanja doneo odluku koja nije bila ni jednostavna ni laka – odlučio je da tu devojčicu usvoji i povede sa sobom u Italiju, daleko od pakla rata i nesigurnosti. Nije se obazirao na birokratske prepreke ni na skeptične poglede okoline. Uz pomoć Crvenog krsta, uspeo je da sprovede proceduru usvajanja i postao je otac malenoj Steli, kako ju je nazvao – zvezdi svog života.
Franko, poznat među kolegama kao smiren, rezervisan i profesionalan čovek, nikada nije skrivao emocije koje je gajio prema Steli. Naprotiv, često je govorio da mu je ona promenila život iz korena, da mu je pokazala smisao postojanja i naučila ga da veruje u čuda. „Stela me je u jednom trenutku života spasila isto onako kako sam ja nju spasao iz rata. Upoznala me je s verom, i učinila da verujem da Bog zaista postoji“, govorio je s dubokim uzbuđenjem.
Stela, danas tridesetpetogodišnja žena, diplomirala je ekonomiju i vodi miran i povučen život, daleko od očiju javnosti. Njeni roditelji, a naročito Franko, čuvali su je u gotovo potpunoj privatnosti, želeći da joj obezbede detinjstvo i mladost bez pritiska medija, izgrađenu na ljubavi, sigurnosti i podršci.
Njihova priča nije ostala skrivena. Franko di Mare je svoje emocije pretočio u knjigu pod nazivom „Ne pitaj zašto“ (Don’t Ask Why), koju je posvetio svojoj ćerki i svima koji su u ratnom Sarajevu pokazivali nesalomivu snagu duha i ljubavi. U knjizi je pisao o svom ličnom duhovnom putovanju, o tome kako je izgubio veru u ljubav i ljude, a kako mu je jedna mala devojčica vratila sve ono što je mislio da je nepovratno izgubljeno.
“Ljudi su me pitali: zašto baš dete iz Sarajeva? Zašto ne neko drugo? Istina je da na to pitanje nemam jasan odgovor. Ljubav ne traži objašnjenje. Ona se jednostavno dogodi. Kada sam ugledao Stelu, nisam mogao da okrenem glavu. Bilo je to kao da smo jedno drugo prepoznali bez reči. U tom trenutku, iako beba, ona mi je rekla sve. A ja sam shvatio – to je moje dete.”
Franko nije zaboravio Sarajevo. Uvek je govorio s toplinom i poštovanjem o tom gradu, njegovim ljudima i herojstvu koje je video tokom najtežih dana. U svojoj knjizi piše: “Ne govorim bosanski, i naravno, nikada neću zaboraviti da sam rođen u Napulju. Nemam dva pasoša. Ipak, deo mojih korena sada je duboko usađen u vodama Miljacke, u ulicama koje se penju uz Bjelave, u toplini koju sam osetio među ljudima u Baščaršiji. Tamo sam odrastao na jedan novi način, sazreo kao čovek, otac, prijatelj.”
Nažalost, 17. maja 2024. godine, Franko di Mare je preminuo u 68. godini života, nakon višegodišnje borbe s teškom bolešću – mezoteliomom, oblikom raka povezanog s izloženošću azbestu. Njegova smrt duboko je potresla sve koji su poznavali njegov rad i njegov život, a najviše Stelu, koja je ostala bez svog heroja, oca i prijatelja.
Frankova priča nije samo priča o jednom usvajanju. To je priča o nadi, o neobjašnjivim putevima sudbine, o ljubavi koja ne poznaje granice jezika, nacije ni krvi. To je podsetnik da i u najmračnijim vremenima, postoji svetlo koje nas vodi – svetlo čovekove sposobnosti da voli.
