Život zna da bude nepredvidiv i često nepravedan naročito kada se radi o porodičnim odnosima.Rajko iz Leskovca je čovjek koji je cijeli život proveo vjerno pored svog oca radeći na porodičnom imanju i brinući o stoci.Međutim, stvarnost je bila surova i drugačija zajedno sa ocem sahranio je i svoje snove o pravednosti.
Kada je Rajku iz Leskovca preminuo otac, očekivao je da će se, barem kada je nasledstvo u pitanju, stvari odvijati pravedno i pošteno. Cela zajednica, celo selo, znalo je da je on jedini sin koji se nikada nije odvajao od svog oca — bio je uz njega u svakom trenutku, pomagao mu u svakom poslu, zajedno su obrađivali zemlju, čuvali stoku i brinuli se o porodičnom domaćinstvu koje je generacijama bilo temelj njihove porodice. Sve su oči bile uprte u Rajka, kao u naslednika čija je odanost i trud bila neporeciva. Međutim, on nije ni slutio da će onog dana, kada se okupilo celo selo da isprati njegovog oca na večni počinak, zajedno sa njim izgubiti i ono malo pravde što je verovao da još postoji u ovom svetu.
Nije prošlo mnogo vremena od sahrane, a njegova tetka — očeva rođena sestra, žena koja je još davno, kao mlada, napustila selo i otišla u grad tražeći drugačiji život, ostavljajući za sobom porodično imanje — pojavila se kao senka prošlosti sa papirima u rukama, advokatom i hladnim, proračunatim osmehom na licu. Pre nego što je Rajko uspeo da slegne tugu i izgubljene nade, kuća u kojoj je odrastao, plodna oranica koja je hranila njihovu porodicu generacijama, već su bili prepisani na tetku. Njemu, jedinome sinu i vernom nasledniku, ostala je samo stara štala. Oronula, zapuštena, sa tri krave koje su bile sve što mu je preostalo — ne samo od imanja, već i od onog sitnog delića dostojanstva koji je mislio da nikada neće izgubiti.
Selo je brujalo od glasina i komentara, ali niko nije želeo da se meša u „porodične stvari“. Tišina je padala kao težak pokrivač, a Rajko, čovek skromne i tihe naravi, ali čvrstog duha i neugasle volje, nije plakao, nije se bunio. Nije pravio scene niti dizao glas, već je samo mirno zasukao rukave i u toj oronuloj štali započeo novi život — život borbe, rada i opstanka.
Godine su prolazile, a Rajko nije odustajao. Njegove krave su se polako umnožavale, a mleko koje je dobijao bilo je sve kvalitetnije i traženije. Sir koji je pravio svojim rukama, sa ljubavlju i strpljenjem, počeo je da osvaja pijace u Nišu, a potom i šire. Rajkovo mleko, čisto, domaće, gusto i masno, hranilo je pola juga Srbije. Ljudi su prepoznavali njegov trud i kvalitet, i to je bio njegov tihi, ali moćni odgovor na nepravdu koja mu je naneta.
A sudbina, ta nepredvidiva vrteška života, učinila je svoje. Tetka, koja je nekada živela u toplini i komforu svoje prigrabljene kuće, iznenada je ostala bez penzije i bez snage. Vremenom su je napustile i komšije, i grad u kojem je provela svoje godine zaboravio ju je. Njena zemlja, nekada plodna i brižno obrađivana, zarasla je u korov. I tako, u svojim poslednjim danima, vratila se ne u kuću koju je sebi prisvojila, već pred vrata stare štale, iz koje je nekada prezrivo okrenula glavu.
Svaki dan, sada, dolazi kod Rajka po malo mleka, parče sira i jogurt. A Rajko? On joj daje. Ne zato što mora, ne zato što je zaboravio staru nepravdu, već zato što zna da je najveća osveta — preživeti, uspeti i biti bolji. Možda ga boli nepravda, možda mu se svake večeri dok muze krave vrte slike iz prošlosti i seti se kako je ostao bez očeve kuće, ali kada vidi tetku kako dolazi sa praznom kantom, zna da je život, i bez sudije, umeo da odmeri račune.
Jer ponekad, baš iz skromne štale, izvuku se najčistije pobede — one koje ne zahtevaju sudske presude, već samo hrabrost, upornost i neugaslu veru u sebe.
