U svakodnevnim razgovorima često možemo čuti kako ljudi izražavaju tugu zbog smrti nekoga koga su smatrali dobrim čovekom, uz pitanje zašto je baš toj osobi morala da se desi smrt. Međutim, važno je razmisliti o tome kako je osoba preminula, jer način na koji umiremo može značajno uticati na naše razumevanje smrti i njenog značaja.
Smrt je, na neki način, neodvojiva od života. U razgovorima sa umetnicima, jedan skulptor mi je rekao da bi smrt prikazao u obliku Hrista, ali ne kao razapetog Hrista, već kao Hrista koji je vaskrsao. Smrt se ne može prikazati bez života, niti život bez smrti. Smrt je prirodan proces, a beskrajan život, kao što su mnogi pisci pokušavali da prikažu, može biti zastrašujuć. Zamisliti beskonačno ponavljanje zemaljskih iskustava, zaustavljanje razvoja ili beskonačno stanje može biti teško i mučno.
Smrt može biti viđena kao nagrada i predah, a ne samo kao nešto negativno. Smrt je nenormalna samo kada se iznenada desi, dok je osoba još u usponu, puna snage. Postoje priče o ruskim seljacima koji su, kada više nisu mogli da rade u polju i postali teret porodici, otišli da se umiju, obukli čist veš, prekrstili se pred ikonom, legli i umrli bez izražene patnje. Njihova smrt je dolazila prirodno i bez borbe, jer su znali da život ima dublji smisao.
Ponekad, osoba može odlučiti kada će umreti. Sećam se jednog vojnika koji je bio u borbi sa rakom. Šalio se kako je preživeo tri rata i da ga smrt sada ne plaši. Kada su mu lekari rekli da mu je ostalo još samo godinu dana života, rekao je da zna da je kraj blizu i umro je u roku od nekoliko dana, bez očiglednih fizioloških razloga za to. Činilo se da je jednostavno odlučio da umre, što pokazuje da su smrtne projekcije stvarne i da ih osoba može ostvariti ako zaista želi.
Dan smrti, kao i dan rođenja, nisu slučajni. Statistika pokazuje da postoji podudaranje između datuma smrti i rođenja kod nekih ljudi. Na primer, deda može umreti mesec dana od rođenja unuka, ili baka može umreti u istom danu kada je unuka rođena.
Klinička smrt je još jedan aspekt koji možemo razmotriti. Tokom svog rada kao psihoterapeut na Onkološkom institutu, jednom sam razgovarao sa mladom ženom koja je tokom operacije doživela kliničku smrt. Kada se njen srce prestalo kucati, osećala je kao da se njena duša odvojila od tela i videla lekare kako se naginju oko njenog tela. Iako je pomislila da je umrla, njena zabrinutost što se nije oprostila sa svojom porodicom povukla je njenu dušu nazad u telo i srce je ponovo počelo da kuca. Ova priča pokazuje da tokom kliničke smrti psiha može biti prisutna, ali duša možda nije.
Ljudi imaju različite želje kako bi voleli da umru. Oni sa šizofrenim karakteristikama žele da njihova smrt ne bude viđena od drugih, dok epileptoidi žele da aktivno učestvuju u svojoj smrti. Cikloidi, poput Sanča Panse, žele da umru okruženi rodbinom. Oni koji su zabrinuti ili sumnjičavi brinu o tome kako će izgledati kada umru. Neki ljudi žele da umru dok izlazi sunce, na plaži, ili u planinama. Ali, jedan monah mi je rekao nešto što me duboko impresioniralo: “Ne zanima me situacija u kojoj ću umreti, ili ko će biti oko mene. Za mene je važno da umrem u vreme molitve, zahvaljujući Bogu što mi je dao život i omogućio mi da vidim lepotu Njegovog stvaranja.”
Kroz razgovore sa pacijentima o smrti, shvatio sam da nije na nama da saznamo šta se dešava posle smrti. Naša je dužnost da živimo život najbolje što umemo. Postoji vreme za život i vreme za smrt, i mi treba da uživamo u svom vremenu života. Ako želimo da nas neko pamti, treba da rađamo decu i gradimo dobre porodične odnose. Oni koji nas vole i koji nas poznaju će se sećati našeg postojanja i pričati drugima o nama, čak i kada nas više ne bude.
