U današnjem članku vam pišemo na temu poslednjih dana legendarnog pevača Halida Bešlića. On je ostavio dubok trag ne samo na muzičkoj sceni Balkana već i u srcima svojih komšija i prijatelja, koji ga pamte po toplini, skromnosti i jednostavnosti.
Halid Bešlić preminuo je u 71. godini, a njegova smrt ostavila je prazninu među onima koji su ga poznavali i voleli. Iako je karijeru gradio širom regiona, nikada nije zaboravio svoje rodno selo Vrapci kod Sokoca, mesto koje je za njega bilo utočište i simbol svega što je voleo. Upravo tamo provodio je najlepše trenutke, među prirodom i ljudima sa kojima je delio detinjstvo.
- Njegovi sugrađani često ističu da Halid nikada nije nosio masku slavne ličnosti kada bi se vraćao u svoje selo. Naprotiv, uvek se ponašao kao jedan od njih, običan čovek koji je voleo voće iz svog dvorišta i radovao se sitnicama koje drugima možda ne bi značile mnogo. Posebno se pamti njegova ljubav prema domaćem voću i povrću, o čemu je često govorio s osmehom.
Nekoliko dana pred smrt, jednu od poslednjih poseta primio je od svoje prve komšinice. Ta žena, koja ga je dobro poznavala, podelila je emotivne detalje o njihovom susretu. Prisustvo u njegovoj kući bilo je, kako kaže, istovremeno i radosno i bolno, jer niko od njih nije mogao ni da nasluti da će to biti poslednji razgovor sa pevačem.
„Bio je toliko pozitivan, da smo svi verovali kako će uspeti da se izbori i ovog puta. Njegova snaga i dobrota držale su ga do poslednjeg trenutka. Takav je uvek bio – oslonac i čovek pun nade“, ispričala je komšinica kroz emocije.
Jedan detalj posebno se urezao u sećanje onih koji su tog dana bili uz njega. Doneli su mu plod iz njegove bašte – krušku, koju je toliko voleo. Kada ju je uzeo u ruke, činilo se kao da mu je ceo svet stao u dlan. Taj trenutak radosti i zahvalnosti bio je snažan podsetnik koliko je Halid bio vezan za jednostavne stvari, koje su ga podsećale na detinjstvo i korene. Osim kruške, posebno je voleo i beli luk iz Vrabaca, koji je često pominjao sa ponosom.
Komšinica je otkrila da su mu tim gestom želeli doneti malo radosti, iako tada nisu znali da će to biti poslednji put da ga vide. Njegov osmeh i zahvalnost ostali su zauvek upisani u njihova sećanja.
- Halid je bio poznat po tome da se vraćao u selo kad god bi mogao. Tu je nalazio mir, a komšije su ga dočekivale sa istom toplinom i poštovanjem. U tim trenucima bio je opušten, šalio se i razgovarao s ljudima o svakodnevnim stvarima. „Govorio je samo o svojim Vrapcima, o prirodi, o ljudima koje je voleo. Bio je takav čovek – prostodušan i čistog srca“, priseća se Daliborka Ponjarac, jedna od njegovih najbližih poznanica.
Oni koji su ga najbolje znali kažu da je Halid bio čovek iz naroda u punom smislu te reči. Iako velika zvezda, nikada nije zaboravio ko je i odakle je. Njegova povezanost sa komšijama, ljubav prema rodnom kraju i vedrina kojom je zračio ostali su neodvojivi deo njegovog identiteta. Ljudi ga nisu voleli samo zbog pesama, već i zbog njegove ljudskosti i spremnosti da sa svakim podeli trenutak radosti ili tuge.
Njegov odlazak mnogi doživljavaju kao gubitak člana porodice, jer je Halid, kroz sve godine svoje karijere, uspeo da ostane blizak i iskren. Njegova muzika i danas podseća na to ko je bio – pevač koji je spajao generacije i granice, ali pre svega čovek koji je voleo ljude i prirodu.
Za komšije i prijatelje iz Vrabaca, Halid će zauvek ostati simbol njihove sredine, glas koji je pronosio duh njihovog kraja širom sveta. Oni ga pamte ne samo kao muzičku legendu, već i kao dobrog čoveka čija je dobrota i pozitivna energija ostala kao večna uspomena.
Iako nas je napustio, njegova pesma i sećanja na njega nastavljaju da žive. Vrapci, to malo selo koje mu je uvek bilo oslonac, sada nose dodatnu težinu – postalo je mesto uspomene na jednog od najvećih pevača i najiskrenijih ljudi koje je Balkan imao.
Halid Bešlić je otišao, ali njegova životna priča i muzika nastavljaju da inspirišu. U srcima fanova, komšija i porodice ostao je zauvek upisan kao neko ko je znao da u jednostavnim stvarima pronađe najviše radosti. Upravo ta životna filozofija čini da se o njemu i dalje govori sa poštovanjem i tugom, ali i sa osmehom, jer legende zapravo nikada ne umiru
