Kada je astronaut Skot Keli krenuo na svoju rekordnu misiju na Međunarodnoj svemirskoj stanici, nije samo postao deo naučnog eksperimenta – postao je živi dokaz koliko duboko svemir može da utiče na čoveka.
Kada je Skot Keli, američki astronaut, u martu 2015. godine poletio ka Međunarodnoj svemirskoj stanici, znao je da učestvuje u istorijskoj misiji. Ipak, nije mogao predvideti koliko će to putovanje duboko uticati na njegovo telo, um i identitet. Misija koja je trajala 340 dana imala je poseban naučni značaj – ne samo zbog njene dužine, već i zbog činjenice da Skot ima jednojajčanog brata blizanca, Marka Kelija, koji je sve vreme ostao na Zemlji. Ta jedinstvena okolnost omogućila je naučnicima da precizno prate promene izazvane boravkom u svemiru, upoređujući Skotove rezultate s Markovim.
- Život na ISS-u nije bio nimalo lak. Dani su bili ispunjeni eksperimentima, vežbanjem i stalnim kontaktima sa NASA timom, ali je usamljenost postala stalni saputnik. U bestežinskom prostoru nema mesta za bekstvo. Nema šetnje, nema fizičkog odmaka – samo plutanje u zatvorenom prostoru, okružen istim licima iz dana u dan. Skot je opisao to iskustvo rečima: „Nema pauze. Samo lebdiš i radiš.”
S obzirom na to da stanica obiđe Zemlju 16 puta dnevno, astronauti svakodnevno vide isto toliko izlazaka i zalazaka sunca. Ovaj ritam potpuno zbunjuje biološki sat, što izaziva poremećaje spavanja, promene raspoloženja i otežanu koncentraciju.
Po povratku na Zemlju, Keli je iskreno priznao da se osećao kao da ga je neko pretukao. Telo mu je bilo bolno, stopala su gorela, a zglobovi otečeni. Iako je redovno vežbao u svemiru, mišićna masa mu je opala, a kičma mu se izdužila, što ga je učinilo privremeno višim. Njegov imuni sistem je pokazivao pojačanu aktivnost, kao da se borio protiv infekcije, iako nije bilo stvarnog uzročnika. Oči su mu takođe pretrpele promene – vid mu se pogoršao, što je čest problem među astronautima.
Jedan od najznačajnijih aspekata ove misije bila je genetska analiza. Naučnici su upoređivali njegove gene sa genima njegovog brata i otkrili da se kod Skota oko 7% gena trajno promenilo u izražavanju. To ukazuje na mogući epigenetski uticaj svemira na ljudski organizam. Ove promene ne znače da se struktura gena promenila, već način na koji su oni aktivirani ili deaktivirani – što je otkriće s velikim implikacijama za buduća svemirska putovanja.
Psihološki izazovi bili su jednako teški. Skot je često osećao da je potpuno odvojen od stvarnosti. Vodio je dnevnik, fotografisao Zemlju iz svemira, gledao serije, pisao pisma. Ipak, povremeno bi upadao u stanje potpune praznine. U jednom trenutku, rekao je, uhvatio je sebe kako satima bulji u zid, bez ijedne misli – samo lebdi. Taj trenutak ga je iskreno uplašio.
- Kris Mejson, vođa genetske studije sa Univerziteta Kornel, istakao je da je svemir uticao na Skotovo telo „kao eksplozija“. Hiljade gena su se aktivirale ili deaktivirale čim je napustio Zemlju. To je dokaz koliko se ljudski organizam brzo i drastično prilagođava ekstremnim uslovima.
Po povratku na Zemlju, Keli je postao glasni zagovornik mentalnog zdravlja astronauta i važnosti pripreme za psihološke izazove dužih misija. Objavio je memoare pod nazivom „Endurance“, gde je otvoreno pisao o fizičkim i emocionalnim preprekama koje je prošao.
Jedan od najdirljivijih trenutaka zabeležen je kada se nakon povratka bos popeo na travu i samo stajao. „Zemlja ima miris. Vazduh ima ukus. Toga nema u svemiru. Tek kad to izgubiš, shvatiš koliko ti znači.“ Taj osećaj povezanosti sa planetom i njenim životom nešto je što ni najmodernija tehnologija ne može zameniti.
Zaključio je da Zemlja nije samo mesto gde živimo, već neprocenjivo blago. U svemiru si daleko od porodice, prirode, vremenskih promena – svega što nesvesno uzimamo zdravo za gotovo.
Misija Skota Kelija ostavila je dubok trag ne samo u nauci, već i u razumevanju granica ljudske izdržljivosti. Njegovo iskustvo je pokazalo da svemir nije samo naučna avantura, već i intimno putovanje koje menja čoveka iznutra
