U današnjem članku pisat ćemo o ženi koja je na svoja leđa preuzela odgovornost i radila muške poslove kako bi prehranila svoju porodicu.Priča ove žene pokazuje koliko je ljubav prema svojoj porodici i želju da izdrži bez obzira na sve okolnosti koje su je snašle.
U svetu u kome žene i dalje nemaju osnovna prava na izbor, posao, obrazovanje ili slobodu izražavanja, priča Bahie Suleimani predstavlja dirljiv i snažan dokaz hrabrosti i upornosti koja prevazilazi granice siromaštva, pola i zakona. Rođena u zemlji u kojoj se žensko telo često tretira kao teret, a ne kao dar i blagoslov, Bahia nije imala skoro ništa osim svoje neizmerne odlučnosti i unutrašnje snage. Bez mogućnosti za školovanje, bez sigurnog krova nad glavom i bez ikakve podrške iz okoline, ali sa srcem punim ljubavi i borbe za svoju porodicu, nije odustajala od života.
Kada je njen muž, usled teške bolesti ili nesreće, ostao potpuno nepokretan i zavistan od nje, a njihovo dete gladno i nezaštićeno, Bahia nije imala izbora osim da preuzme stvar u svoje ruke. Nije se povukla u jadikovanje ili očaj, već je odlučila da se prerušava i igra drugu ulogu – u društvu koje joj nije dozvoljavalo da bude ono što jeste. Skinula je tradicionalni ženski veo, obrisala svoj identitet kao žene i postala “Bakar” – muškarac, građevinski radnik koji svakodnevno nosi teške džakove cementa, meša malter i penje se po skelama kao bilo koji drugi muškarac. U očima drugih, Bahia više nije bila žena, već snaga koja radi, noge koje neumorno idu napred i leđa koja ne smeju da se slome, bez obzira na sve.
Prvih nekoliko sedmica bile su joj kao noćna mora – morala je da skriva svaki pokret, da pazi na svaki pogled, da govori dubljim glasom i da hoda “muški”, ne dozvoljavajući sebi nijedan znak slabosti. Čizme koje je nosila bile su krute, često su joj ranjavale stopala, ali su joj pružale sigurnost i iluziju neophodnu da preživi. Njeno pravo ime i identitet postali su nevažni – jedino što je bilo važno jeste da je ona radnik, najamnik u svetu koji je bez pardona odbacio žene i njihovu patnju.
Ali život joj nije bio ni malo naklonjen. Kada su troškovi života postali nepodnošljivi, a život njenog supruga visio o koncu, Bahia je bila primorana na očajnički i bolan korak – prodala je svoj bubreg. Ne u velikoj, sjajnoj bolnici gde bi zahvaljivali na donaciji, već u tajnosti, daleko od pogleda ljudi koji bi je možda osudili ili sažaljevali. Bila je samohrana majka, prerušena žena, radnik na ivici izdržljivosti – i sve to učinila je da bi njeno dete imalo šta da jede, a muž mogao da diše.
Kad se njena tajna konačno otkrila, umesto zahvalnosti, Bahia je dočekala kaznu. Policija joj je oduzela vozilo koje joj je bilo neophodno za prevoz građevinskog materijala i alata – jedini alat za njen opstanak i izdržavanje porodice. Kazna koju nije mogla da plati odnela je i poslednju zraku nade. Tek tada je svet saznao ko je zaista Bahia Suleimani – žena iza maske radnika, majka, borac i simbol ljudske nepravde.
Njena iskrena i potresna ispovest u popularnoj televizijskoj emisiji “90 minuta” dirnula je celu naciju i probudila saosećanje u srcima ljudi. Slike njenih žuljevitih ruku, umornog, ali ponosnog lica, i pogleda koji više ne skriva svoju bol, već ga hrabro usmerava u kameru, obišle su svet. Nakon što je izašla u javnost, Bahiji je obećana pomoć – ali ona dobro zna da ni najlepše reči i novčana podrška ne mogu izbrisati godine laži, straha i bola koji je nosila u sebi, kao i posledice operacije zbog koje njeno telo nikada nije bilo isto.
Ipak, Bahia ne traži sažaljenje niti milostinju. Nikada nije. Njena poruka je jasna i jednostavna: “Majka ne bira sebe. Majka bira ono što njeno dete treba da ima.”
U svetu u kojem ženama često nije dozvoljeno čak ni da sanjaju o boljoj budućnosti, Bahia Suleimani je postala svetionik nade i dokaz da nije potrebno imati glas da bi se bilo heroina. Dovoljno je imati srce koje ne prestaje da kuca za one koje voli i koje ne posustaje pred najtežim iskušenjima.
