Siniša Mihajlović postao je sinonim za neustrašivost, hrabrost i neiscrpnu borbenost, kako na fudbalskom terenu, tako i u svakodnevnom životu. Njegova nepopustljiva rešenost da se suoči sa leukemijom, jednom od najtežih dijagnoza, inspirisala je milione ljudi širom sveta. Njegov život nije bio samo priča o sportskim uspesima već i o nepokolebljivom duhu, ljubavi prema porodici i snazi koja je dolazila iz zajedništva s njegovom suprugom Arijanom. Arijana je tokom njegove bitke postala njegov najbliži saveznik i glavni oslonac porodice, trudeći se svim silama da niko ne posustane u trenucima kada je bilo najteže.
Njihova priča pokazuje da se u najtežim momentima rađa snaga i ljubav koja nadilazi granice svakodnevnog života. Tokom četiri godine borbe sa ovom opakom bolešću, svaki dan bio je drugačiji, ispunjen nadom, borbom, ali i trenucima dubokih emocija. Iako je bolest na kraju bila nemilosrdna, ono što je ostalo iza Siniše Mihajlovića mnogo je više od fizičkog prisustva — njegov duh, energija i ljubav prema životu i dalje žive u srcima mnogih ljudi. Njegova priča podseća da prava ljubav i iskrene emocije još uvek postoje i mogu inspirisati druge da pronađu snagu u najtežim trenucima.
Jedan telefonski poziv promenio je sve u domu Mihajlovića. Tokom letnjeg odmora na Sardiniji 2019. godine, Siniša je primetio da se nakon teniskog meča sa prijateljima oseća neobično iscrpljeno i da ne može da ustane iz kreveta. Umor koji ga je obuzeo bio je potpuno nesvakidašnji, što ga je nateralo da se obrati lekarima. U početku, čak ni doktori nisu mogli da utvrde šta tačno nije u redu, ali nakon detaljnih analiza stigle su najteže moguće vesti — dijagnoza je bila akutna leukemija.
Prvih nekoliko dana Siniša je sam nosio teret teške dijagnoze, ne govoreći nikome dok nije bio siguran u nalaze. Kada je konačno pozvao suprugu Arijanu iz Bolonje, njegov glas bio je pun rešenosti i odlučnosti. Telefonski razgovor započeo je rečenicom koja je promenila njihove živote: „Halo, ljubavi… Imam leukemiju.“ U tim rečima nisu se osećali strah ni panika, već čvrsto uverenje da će pobediti ovu bolest i nastaviti sa svojim životom.
Siniša nije žleo da zna detalje o svojoj bolesti. Nije čitao medicinske izveštaje, niti tražio dodatne informacije na internetu. Njegov fokus bio je na lečenju i tome da sledi sve što mu lekari preporuče. „Posebno ga je motivisala snaga porodice koja je bila ujedinjena. Do poslednjeg trenutka verovao je u oporavak i borio se kao lav,“ prisetila se Arijana.
Lečenje kroz koje je prolazio bilo je izuzetno naporno i složeno. Siniša je izdržao dva transplantacije koštane srži, brojne cikluse hemioterapije, pa čak i eksperimentalni tretman. Uprkos ogromnim naporima, u novembru 2022. godine lekari su porodici saopštili da bolest napreduje i da su prognoze izuzetno loše. Arijana je stajala pred teškom odlukom — da li da mu saopšti strašne vesti ili da mu pruži tračak nade koji mu je bio potreban za nastavak borbe. Nakon razgovora sa njihovom decom, odlučili su da mu ne govore pravu istinu, želeći da mu omoguće da se fokusira na život, a ne na bolest.
- „Nikada nas nije pitao da li će uspeti, jer je bio čovek koji nije mogao da prihvati ideju o odustajanju. Do poslednjeg trenutka bio je neustrašiv,“ rekla je Arijana.
U poslednjim danima njegovog života, porodica je bila uz njega svakog trenutka. Arijana, njihova deca, prijatelji i najbliži rođaci smenjivali su se kraj njegovog bolničkog kreveta, dajući mu ljubav i podršku. Nekoliko dana pre nego što je preminuo, probudio se sa početkom unutrašnjeg krvarenja. Iako su hitne službe brzo reagovale, Siniša je insistirao da sam hoda do ambulantnog vozila, pokazujući svoju snagu čak i u tim trenucima.
Na bolničkom krevetu, držeći ruku svoje supruge, poslednji put joj je rekao: „Volim te.“ Njegova deca bila su kraj njega, dok su se svi smenjivali u sobi kako bi mu pružili podršku u njegovim poslednjim trenucima.
- „Njegova smrt bila je najstrašniji i najintenzivniji trenutak mog života. U toj prostoriji osećala se snaga koju ne mogu da opišem. Plakali smo suze koje ranije nismo mogli da pustimo, jer nismo želeli da on vidi koliko nas boli. Nakon što je izdahnuo, osetila sam neizrecivu prazninu, ali i zahvalnost što smo mogli da budemo uz njega do poslednjeg trenutka,“ prisetila se Arijana.
Prvih dana nakon Sinišine smrti, Arijana ga je osećala svuda. „Osetila sam njegove ruke na svojim rukama, čula sam zvuk njegovih papuča u kući. Jedne noći osetila sam kako leži pored mene u krevetu, kako dušek tone s jedne strane. To su bili trenuci kada sam shvatila da njegova prisutnost i dalje živi kroz nas,“ rekla je.
Posebno teški trenuci bili su vezani za njihove zajedničke uspomene. Kada su njihova deca radila testove kako bi proverili kompatibilnost za transplantaciju koštane srži, Arijana je bila duboko dirnuta njihovom spremnošću da urade sve kako bi spasili oca. Jedan donator iz Majamija omogućio je Siniši dodatne dve i po godine života, dok je drugu transplantaciju obezbedio njegov brat.
Iako mu nisu govorili celu istinu, Siniša je osetio da se kraj bliži. „Rekao mi je: ‘Izvini što ne mogu da vidim kako naša deca odrastaju i stare.’ To su bile reči koje su mi slomile srce, ali sam morala da ostanem jaka. Dva dana pre nego što je preminuo ponovo mi je rekao da me voli. Te četiri godine bile su razarajuće, ali i ispunjene ljubavlju i snagom koju nikada ranije nismo doživeli,“ zaključila je Arijana. Priča o Siniši Mihajloviću nije samo priča o borbi protiv bolesti. To je priča o ljubavi, porodici i ljudskoj snazi koja prevazilazi granice mogućeg. Njegov duh i dalje inspiriše ljude da se bore, vole i žive svaki dan kao da je najvredniji dar.
