U današnjem članku vam pišemo na temu neizbrisivog traga koji jedan čovek može ostaviti, ne samo kroz talent i umetnost, već kroz ono što zrači iz duše toplinu Pišemo o Marinku Madžgalju, čoveku čiji život, iako tragično kratak, ostaje primer koliko prisustvo jednog bića može biti veliko.
U jednostavnim, toplim rečima — ovo je priča o prijateljstvu, dostojanstvu, veri i poslednjim danima jednog umetnika koji je živeo brže i jače nego što je telo moglo da izdrži.Marinko Madžgalj bio je glumac i muzičar kakvi se retko rađaju. Njegove kolege su često govorile da poseduje onu neuhvatljivu, retku varnicu — dar koji ne učiš, već nosiš u sebi. Ali više od talenta, ljudi su pamtiti njegovu dobrotu. Svakoga je umeo da nasmeje, svakoga da sasluša, svakome da da osjećaj važnosti. Bio je jedan od onih ljudi koji se ne guraju napred, a ipak uvek nekako zasijaju.
Kada se u 37. godini suočio sa dijagnozom karcinoma pankreasa, mnogi su verovali da će i ovo izneti svojom energijom, prkosom i voljom. Bolest je, međutim, bila nemilosrdna. Ali ono što je do poslednjeg dana ostalo snažno bilo je njegovo srce — i vera da će se vratiti na scenu, pred kameru, pred publiku koju je neizmerno voleo.
U najtežim mesecima, dok je prolazio kroz iscrpljujuće terapije, Marinko je i dalje radio. Snimao je kada je mogao, putovao, igrao predstave, kao da pokušava da nadmudri bolest tempom koji je oduvek bio njegov — brz, pun života, pun želje za stvaranjem.
- Jedan od najpotresnijih trenutaka bio je odlazak u manastir Ostrog, samo dvadesetak dana pred smrt. Želeo je da se krsti, da se smiri, da u duhovnom smislu zatvori krug života koji je živeo široko otvorenog srca. Taj čin bio je intiman, tih, potpuno njegov.
A onda — još nešto dirljivo. Želeo je da mu kum na krštenju bude njegov prijatelj i kolega, Dušan Kovačević. Dušan je zbog toga i sam morao da se krsti, kako bi mogao da preuzme kumstvo. To nije bio gest običnog prijateljstva — to je bila čast koju ti daje neko ko te vidi kao stub, kao brata, kao čoveka od poverenja.
Dušan kaže da ga nikada nije pitao zašto je želeo krštenje. „Kada bi želeo da priča, pričao bi sam,“ govorio je. Prihvatili su taj čin kao nešto duboko, lično, nešto što pripada samo Marinku. I fotografije koje su nastale tada ostale su samo uspomena, dragocenost koju Dušan čuva, jer ne želi da svet vidi Makija slabog. Za njega, i za sve koji su ga voleli, Maki će zauvek biti onaj nasmejani, živahni čovek koji je širio svetlost.
Njegova majka Mirjana godinama nije govorila javno o njegovoj smrti. A onda, 2021. godine, ispred Ateljea 212, zagrlila je mural svog sina i izgovorila rečenicu koja para srce: „Da li je neko pored njega mogao da bude tužan?“ U njenim riječima bila je majčinska bol, ali i ponos — jer je njen sin živeo punim plućima, nesebično, čisto, nežno.
Iza kulisa njegove borbe stajali su ljudi koji ga nikada nisu napustili — njegova verenica Lana Sekulić, koja je danima u bolnici sedela pored njegovog kreveta, njegov prijatelj Sergej Trifunović koji ga je obilazio gotovo svakodnevno, i kolege poput Ivana Bosiljčića koji su mu slali poruke podrške. Svi su verovali u njega, jer je i on verovao u njih.
I u poslednjim trenucima, mislio je na druge. Čak i kada je saznao da ga očekuje hitna operacija, zamolio je lekare da ništa ne govore bivšoj supruzi Dubravki i njihovoj ćerki Sari dok se ne vrate sa odmora. Nije želeo da im pokvari trenutke mira. To je mogao samo čovek ogromnog srca.
Marinko je preminuo 26. marta 2016. godine, ostavljajući za sobom prazninu kakvu samo oni najposebniji ostave. Sahranjen je uz pesme koje su ga obeležile, uz melodije koje su odzvanjale njegovom energijom.
- Danas, prijatelji ga i dalje vide u prolazu. Ognjen Amidžić priznaje da hiljadu puta pomisli da ga je video — u liku motocikliste, u silueti čoveka na ulici, u pokretu, u gestu. Čuva njegov broj u telefonu, kao nevidljivu nit koja ga spaja sa onim što nedostaje, ali se nikada ne briše.
A Dušan veruje da ga sada čuvaju anđeli. Veruje i da će se jednog dana ponovo sresti — tamo gde smeh ne prestaje, gde pesma traje zauvek.
Na kraju ostaje osećaj da je život, ma koliko kratak, bio ogroman. Sve što je dolazilo od njega bilo je vredno i veliko. I zato se Marinko Madžgalj ne pamti samo kao umetnik, već kao čovek koji je ostavio trag u srcima — tih, nenametljiv, ali duboko neizbrisiv
