Prvi put su ih otkrila četiri istraživača, potpuno slučajno, a zatim je počelo da se odvija klupko njihove prošlosti – priča koja se činila gotovo neverovatnom. Tajna koju su nosili sa sobom godinama, zakopana duboko u srcu sibirske tajge, počela je da izlazi na svetlost dana.
Sibir je zemlja koja se prostire kao nepregledni ledeni okean, gde zime traju više od pola godine. Sneg prekriva tlo do maja, dok se hladnoća već u septembru vraća sa novom žestinom, preplavljujući sve. Tajga, beskrajna šuma koja pokriva ogromne prostore, sakriva u svom hladnom krilu ne samo zimske medvede i gladne vukove, već i ljude koji su se odrekli sveta kako bi preživeli u ovoj surovoj divljini. Ova šuma, koja se proteže od arktičkih područja Rusije do Mongolije na jugu, a od Urala na istoku do Pacifika, dom je svega nekoliko hiljada ljudi. Prostranstva su ogromna, čak 13 miliona kvadratnih kilometara, a život ovih ljudi je dalek i gotovo nedostupan za spoljašnji svet.
Kada napokon stignu topli dani, tajga se budi i procveta. Tada je jedini period kada naučnici mogu da istražuju ove netaknute prostore. Takav period dogodio se 1978. godine na jugu sibirske tajge. Helikopter je poslat kako bi se pronašlo sigurno mesto za sletanje geologa. Tokom leta, pilot je primetio nešto neobično, nešto što je delovalo kao bašta koja je, prema obliku, bila tamo već veoma dugo. Ovo je bilo neverovatno otkriće. Planina se nalazila čak 240 kilometara od najbližeg naselja, na potpuno neistraženoj teritoriji. Sovjetske vlasti nisu imale nijedan zapis o tome da je bilo ko ikada kročio na to mesto.
Četvoro naučnika je krenulo u istraživanje, a predvodila ih je Galina Pismenskaja, koja je, za svaki slučaj, proverila da li joj je pištolj pri ruci. Kada su se približili mestu koje su primetili piloti, ugledali su staru, trošnu kolibu. Da nije bilo prozora veličine ranca, teško bi poverovali da tu neko živi. Vrata su zaškripala, a na svetlu dana pojavio se vrlo stari čovek. Bosonog, sa košuljom napravljenom od vreće i pantalonama iste materije, sa dugom bradom, delovao je uplašeno i vrlo oprezno.
- “Morali smo nešto da kažemo. Počela sam sa: ‘Zdravo, deda! Došli smo u posetu.'”, priseća se Pismenskaja. Starac nije odmah odgovorio. Tek nakon trenutka tišine, začuo se mek, nesiguran glas: “Pa, ako ste doputovali ovoliko daleko, mogli biste i da uđete.”
Kada su prešli prag kolibe, istraživači su se našli u prostoru koji je izgledao kao da su se vratili u srednji vek. Bilo je ledeno kao u frižideru, pod je bio prekriven korama krompira i ljuskama oraha, a jedini izvor svetlosti dolazio je kroz prozore koji su bili nezamislivo prljavi, tek nešto veći od dlana. U ćošku kolibe, dve žene su se molile, histerično ponavljajući: “Ovo je za naše grehe, za naše grehe!” Druga žena je pala na pod i gledala ih prestravljeno. Istraživači su brzo shvatili da moraju da izađu napolje.
Udaljivši se od kolibe, naučnici su počeli da jedu. Posle pola sata, vrata kolibe su se ponovo otvorila, a stari čovek je izašao sa obe ćerke. Žene su bile uplašene, ali ne više histerične, i delovale su radoznalo. Seli su sa naučnicima, ali su odbili svu hranu koju su im ponudili. “To nam nije dozvoljeno”, govorile su uglas. Ćerke su govorile neprepoznatljivim jezikom, koji je podsećao na životinjsku onomatopeju. Kad su videli s kakvim interesovanjem posmatraju hleb na stolu, naučnici su pitali starca da li je ikada jeo hleb. “Ja jesam”, odgovorio je, a potom, pokazujući na svoje ćerke, dodao: “Ali moje kćeri nisu… Štaviše, nikada ga nisu ni videle.”
Ime starca bilo je Karp Likov, a nekada je bio član fundamentalističke ruske pravoslavne sekte koja je živela po pravilima iz 17. veka. Zvali su ih “Stari vernici”, a progonili su ih još od vremena Petra Velikog, koji je bio njihov veliki neprijatelj i “antihrist u ljudskoj formi”. Situacija se dodatno pogoršala za porodicu Likov kada su boljševici preuzeli vlast, a Karpa su lično proglašavali neprijateljem naroda.
Karpov brat, koji je bio jedini preživeli član porodice, ubijen je na brutalan način, a nakon toga, Karp i njegova porodica nisu imali izbora nego da pobegnu. Godine 1936, uzeli su osnovne potrepštine, topla odela i krenuli duboko u Sibir, na mesto gde ih niko neće moći da pronađe. Tamo su živeli u potpunoj izolaciji. Karp i njegova žena Akulina dobili su još dvoje dece – sina Dimitrija 1940. i ćerku Agafiju 1943. godine. Agafija je, do dolaska istraživača, bila jedina osoba koja je ikada živela u toj izolaciji, bez ikakvog kontakta sa spoljnim svetom, osim od svojih roditelja.
Izolacija je bila gotovo nesnosna, a porodica je bila stalno gladna. Akulina je čak izabrala da nahrani svoju decu umesto sebe, što je na kraju dovelo do njene smrti od gladi. Međutim, priča o porodici Likov postala je još tragičnija nakon što su ih istraživači pronašli. U jesen 1981. godine, troje od četvoro dece umrlo je za samo nekoliko dana, zbog izloženosti bolestima spoljnog sveta na koje nisu imali imunitet. Dvoje su umrli od zatajenja bubrega, a jedno dete je preminulo od upale pluća. Kada su pokušali da ga spasu i prevezu ga helikopterom u bolnicu, dete je odbilo pomoć. Nakon što su ih sahranili, naučnici su pokušali da ubede Karpa i njegovu ćerku Agafiju da napuste šumu i vrate se u civilizaciju. Međutim, ni on ni ona nisu želeli ni da čuju o tome. Podigli su novu kolibu blizu stare i nastavili da žive u svojoj osami.
- Karp je umro 1988. godine, na isti dan, 27 godina nakon svoje žene Akuline. Agafija ga je sahranila uz pomoć geologa, a zatim se vratila u svoju kolibu. Ostala je da živi sama do svojih sedamdesetih, kada je napisala pismo u kojem je tražila pomoć zbog svog lošeg zdravlja. Nakon toga je bila prebačena u bolnicu zbog bolova u nozi, ali se vratila u divljinu nakon lečenja.
Agafija Likova (76) konačno je dobila novu kuću, zahvaljujući velikodušnoj pomoći ruskog aluminijumskog tajkuna Olega Deripaske. Nova kuća bila je jednostavna brvnara, sagrađena neposredno pored stare. Agafija je bila veoma zahvalna na ovoj pomoći i izjavila: “Hvala Olegu Deripaski i svima koji su radili na izgradnji. Napravili su pravu lepotu.” Iako je sada živela u novoj kući, još uvek je održavala svoje staro, izolovano življenje, okružena medvedima i vukovima, a lokalni zvaničnici su se trudili da je redovno proveravaju kako bi osigurali njeno zdravlje.
Jedan od zvaničnika, Aleksandar, objasnio je: “Svi veoma pazimo kada posetimo Agafiju. Ona je poput Moglija, nikada nije došla u kontakt sa modernim bolestima, pa moramo biti disciplinovani i oprezni da bi ostala zdrava.”
