Sve je počelo sasvim obično – pomogao sam jednoj djevojci da pronađe posao. Ona je rodbinski povezana sa mnom, jer je u srodstvu sa suprugom moje sestre, ali se zapravo nikada nismo dublje upoznali. Na porodičnim okupljanjima samo bismo razmenili nekoliko površnih rečenica, formalno se pozdravili i to je bilo sve. Nisam mogao ni pretpostaviti da će upravo ta usluga, koju sam smatrao sitnicom, pokrenuti u meni emocije kakve nisam očekivao.
- Kada mi je sestrin suprug pomenuo da njegova rodica traži posao i da joj je potrebna pomoć, nisam mnogo razmišljao. Imao sam određene kontakte i mogućnosti da je preporučim, pa sam to i učinio. Nisam očekivao nikakvu zahvalnost, smatrao sam da je to normalno – ako možeš da pomogneš, pomogni. Bio sam iskreno zadovoljan kada sam saznao da je primljena i da je dobila priliku da krene iznova.
Međutim, ono što se dogodilo nekoliko dana kasnije potpuno me iznenadilo. Tog jutra zazvonilo je zvono na mojim vratima. Otvorio sam i ugledao poštara, a u njegovim rukama bila je velika bombonijera sa pažljivo uvezanom mašnom. Na vrhu je stajala mala cedulja. Kada sam je pročitao, u trenu sam se naježio. Pisalo je: „Hvala do neba.“
U tom trenutku osjetio sam snažnu toplinu, ne samo zbog pažnje, već i zbog iskrenosti koja je stajala iza tog gesta. To nije bila obična zahvalnica, već znak da je neko iskreno cijenio ono što sam učinio. Istog trenutka sam poželio da joj se javim, da joj kažem da mi ništa ne duguje, ali i da saznam više o njoj. Do tada smo se poznavali samo površno, ali sada sam osjetio želju da naš odnos postane nešto više.
I tu je nastao mali problem – nisam imao njen broj. Nisam znao kako da je kontaktiram, osim preko sestrinog supruga. Već dva dana uporno ga molim da mi pošalje njene podatke, pravdajući se da želim da joj se zahvalim na poklonu. I zaista želim da to uradim, ali u dubini duše postoji i druga, snažnija želja – da joj se javim, da započnemo razgovor i možda otkrijemo da između nas postoji nešto više od obične rodbinske povezanosti.
- Ta bombonijera postala je simbol nečega što nisam mogao predvideti. Gledao sam je na svom stolu i pitao se – da li je ona slala samo iz pristojnosti, ili je i ona htjela da na neki način otvori vrata novom odnosu? Da li je to bio samo znak zahvalnosti, ili i poziv da se bolje upoznamo?
Dok razmišljam o tome, shvatam da se često u životu najljepše stvari dogode kada ih najmanje očekujemo. Pomagao sam bez ikakve namjere, a zauzvrat sam dobio ne samo zahvalnost već i priliku da upoznam osobu koja mi je odjednom postala važna.
Sada nestrpljivo čekam trenutak kada ću napokon dobiti njen broj i moći da je pozovem. Vežbam u glavi šta ću joj reći – da mi nije trebala slati poklon, da je moj trud bio mali u poređenju sa njenim trudom da se izbori za sebe. Ali znam da ću u razgovoru sigurno otkriti više o njoj, o njenim planovima i snovima.
Možda je prerano govoriti o emocijama, ali ne mogu poreći da me nešto privuklo. Njena gesta pokazala je iskrenost i zahvalnost, osobine koje danas nisu tako česte. A meni su upravo te osobine podsetnik da se vredni i dobri ljudi mogu pronaći i u najsvakodnevnijim situacijama.
Možda će sve ostati na običnoj zahvalnosti, a možda će se razviti u nešto više. Ono što znam jeste da me dve jednostavne reči, „hvala do neba“, naterale da pogledam drugačije na osobu koju sam do tada smatrao tek poznanicom
