Zovem se Emili, i više od decenije živim sa snom koji nikako da ostvarim – da postanem majka. Od svoje dvadesete godine pokušavam da zatrudnim. Danas imam 35 godina, a još uvek nemam dete. Put kroz neplodnost bio je bolan, iscrpljujući i usamljen. Svaki neuspešan pokušaj, svaki negativan test, ostavljao je nevidljive ožiljke. Ljudi su me gledali s nežnošću, ali nisu shvatali razmere bola koji nosim u sebi.
- Sa svojim mužem sam odlučila da krenemo putem surogat majčinstva. Bila je to odluka koju nismo doneli lako, ali bila je naša poslednja nada. Da bismo prikupili novac za to, učinili smo ogromne žrtve. Nismo odlazili na odmore, nisam kupovala novu odeću, nismo izlazili s prijateljima. Moj auto je prodat, a moj muž je radio duge prekovremene sate. Svaka sitnica koju smo ranije uzimali zdravo za gotovo, sada je bila luksuz. Postali smo poput monaha, sabrani samo oko jednog cilja – da uštedimo za priliku da konačno postanemo roditelji.
I baš kad smo se približili toj mogućnosti, kad smo gotovo dotakli naš san, stigao je jedan poziv koji je promenio sve. Moja sestra Sara me je nazvala, slomljena, u suzama. Njena mala ćerka, Elza, tada stara svega šest meseci, obolela je od ozbiljne bolesti. Lečenje je bilo hitno, i naravno – izuzetno skupo. Gotovo identično onome što smo moj muž i ja godinama štedeli.
Sara me je molila za pomoć. Plakala je, preklinjala. I ja sam je slušala, sa stegnutim grlom, ali nisam mogla da kažem ono što je želela da čuje. Rekla sam joj istinu: da ne mogu da joj dam taj novac. Objasnila sam da je to moja jedina šansa da postanem majka. Da, ona već ima dete. Ja nemam ništa. I nisam mogla da se odreknem svog sna, ne sada, ne posle svega što smo prošli.
- Njena reakcija je bila burna. Vikala je, nazivala me sebičnom, hladnom. Pitala me kako mogu da izaberem „moguće dete“ umesto „živog deteta koje umire“. Njene reči su me pogodile duboko, ali nisu promenile činjenice. Roditelji su stali na njenu stranu. Porodica me je osudila, svi su me napali kao da sam bezosećajna.
Ali niko nije stao da razmisli o tome koliko sam bila nevidljiva sve ove godine. Kada sam doživljavala pobačaje, niko nije pitao kako sam. Kada sam prolazila kroz neuspešne IVF tretmane, niko nije dolazio da me zagrli. Moj bol nikoga nije zanimao. A sada, kad sam konačno na korak do ostvarenja svog majčinstva, odjednom sam ja ta koja treba da se odrekne svega.
Znam da volim svoju sestričinu. I naravno da me boli što je bolesna. Ali ako dam taj novac, sve ono što smo moj muž i ja gradili godinama – pada u vodu. Vreme mi nije saveznik. Biološki sat ne čeka. Imam 35 godina, i to možda zaista jeste poslednja šansa.
Osećam se rastrzano. S jedne strane je dete koje volim, koje mi je porodica. S druge strane je dete koje još ne postoji, ali koje možda nikada neće ni postojati ako sada ne postupim odlučno. Da li sam zaista sebična? Ili sam samo neko ko više ne želi da bude zaboravljen?
Ponekad se pitam koliko bi njih bilo spremno da se odrekne svog sna da bi nekome drugome spasili ono što već imaju. Jer ja nisam tražila da biram između tuđeg deteta i svog sna. Život me je stavio pred nemoguću odluku. A sve što sam ikada želela bilo je – da postanem majka
