Sinoć, na prvom programu Radio-televizije Srbije, premijerno je prikazana dugo očekivana treća sezona izuzetno popularne i hvaljene serije “Branilac”, koja nosi snažan pečat talentovane autorke Jelene Svetličić. U glavnim ulogama briljiraju Nenad Jezdić i Tihomir Stanić, iskusni glumci čiji upečatljivi nastupi donose dodatnu dubinu ovoj moćnoj dramskoj priči.
Ova sezona, kao i prethodne, inspirisana je istinitim događajima, ali su imena likova, kao i konkretne lokacije gde su se tragični incidenti odigrali, izmenjeni radi dramatizacije i umetničkog izraza. Ipak, suština sudskih slučajeva, motivi zločina, dramatični sudski procesi, kao i hrabra borba advokata za pravdu, ostali su verno prikazani kako bi publici pružili uvid u stvarne događaje koji su ostavili neizbrisiv trag u istoriji pravosuđa.
Jedna od potresnijih epizoda donosi priču o nezapamćenom zločinu koji se odigrao 1975. godine na planini Čakor u Crnoj Gori, a koji je duboko potresao tadašnju Jugoslaviju i ostavio trajni trag u kolektivnom pamćenju naroda. Naime, mlada Branka Đukić, koja je imala svega devetnaest godina, brutalno je ubijena drugog septembra te godine od strane dvojice mladića albanske nacionalnosti. Njena hrabra borba da sačuva sopstvenu čast i dostojanstvo, nažalost, završila se tragično – pucanj u glavu ugasio je njen mladi život, ali je njena priča ostala simbol neprolazne čestitosti i hrabrosti.
Prema tadašnjim dostupnim izvorima, utvrđeno je da su mladići pokušali da je siluju, ali im se Branka suprotstavila svom snagom, ne dozvoljavajući da joj oduzmu dostojanstvo. Besni zbog njenog otpora, odlučili su da joj presude na najbrutalniji način. Njeno beživotno telo pronašao je njen otac, Rade Đukić, čovek slomljenog srca, koji je ćerku u naručju odneo kući, noseći u sebi neizmeran bol i tugu. Na suđenju, ubice nisu pokazale ni trunku kajanja, već su sa jezivom hladnokrvnošću priznali da su Branku želeli da oskrnave samo zato što je Srpkinja. Njihova smirenost i odsustvo griže savesti šokirali su sve prisutne, ostavljajući dubok osećaj nepravde i besa u srcima svih koji su prisustvovali procesu.
Kobnog dana, 4. decembra 1975. godine, kada je trebalo da bude izrečena presuda ubicama, Brankin otac, Rade, doneo je odluku koja će zauvek promeniti tok njegovog života. Dok su sudski stražari vršili rutinske pretrese na ulazu u sudnicu, Rade je iskoristio trenutak zbunjenosti jednog od policajaca, viknuvši: “Makni mi se s očiju, zašto me gnjaviš, dosta me zla ubilo, a ti me još pretresaš!” Policajac, verujući da je u pitanju samo čovek u neizmernoj tuzi, odustao je od pretresa, nesvestan da Rade ispod odeće krije napunjen revolver, spreman za čin osvete.
U sudnici, napetost je rasla dok se čekalo izricanje presude. Atmosfera je bila teskobna, ispunjena dimom cigareta i teškim uzdasima. Kada je neko zamolio da se otvori prozor kako bi se prostorija provetrila, Rade je prepoznao svoju priliku. U trenutku kada se policajac udaljio da otvori prozor, izvukao je pištolj sakriven ispod pojasa i precizno ispalio dva hica u ubicu svoje ćerke, usmrtivši ga na mestu. U tom haosu, njegov saučesnik pao je na kolena, moleći za milost, ali je samo brzom reakcijom stražara izbegnuta dalja krvoprolića.
Nakon hapšenja, Rade je mirno predao oružje policajcima i izgovorio rečenicu koja će ostati zapamćena: “Pazite da ne ubijete nekoga, metak je još u cevi.” Time je pokazao da mu je cilj bio samo jedan – osveta za smrt voljene ćerke, a ne povređivanje nevinih ljudi. Prema rečima onih koji su ga poznavali, Rade je bio duboko povučen u bol i patnju, a osvetu je planirao s krajnjom ozbiljnošću, čak je i smršao kako bi mogao sakriti oružje ispod rebara.
- Iako je prvobitno sud doneo presudu kojom je za ubistvo Branke Đukić jedan od napadača osuđen na 15 godina strogog zatvora, a njegov saučesnik na 13,5 godina, novonastala situacija nakon Radetove odmazde dovela je do odlaganja izvršenja kazni i dodatnih pravnih komplikacija. Prvostepeni sud osudio je Rada Đukića na osam godina zatvora zbog “ubistva iz bezobzirne osvete”, ali je kasnijom žalbom Vrhovni sud Crne Gore preinačio presudu, kvalifikujući njegovo delo kao “obično ubistvo” i smanjujući mu kaznu na pet godina zatvora.
Njegov slučaj izazvao je ogromnu podršku javnosti – peticiju za njegovo oslobađanje potpisalo je čak 75.000 građana, dok su poznati beogradski advokati Veljko Guberina i Milan Vujin preuzeli njegovu odbranu, i to besplatno. Tokom boravka u zatvoru u Spužu, Rade Đukić je uživao veliko poštovanje drugih zatvorenika, koji su ga doživljavali kao čoveka vođenog čistim osećajem pravde i bola, a ne pukim besom.
Rade Đukić preminuo je 2008. godine prirodnom smrću, ostavljajući za sobom priču koja se i danas prepričava sa osećajem tuge, divljenja i pravdoljubivosti. Njegova Branka, mlada devojka čiji je život prekinut surovom rukom zločinaca, ostala je simbol nevinosti i hrabrosti. Njeni posmrtni ostaci preneseni su 25. avgusta 1991. godine u Spuž, gde počiva u večnom miru. Na mestu gde je stradala podignut je spomenik u njenu čast, a njen tragični slučaj poslužio je kao inspiracija za mnoge pesme, priče i guslarske balade koje su sačuvale uspomenu na njenu neprolaznu čestitost i ponos.
