Danas u članku vam pišemo o iskustvu jednog muškarca koji se našao u vezi sa ženom koja već ima decu i o izazovima s kojima se susreo. Priča je to o njegovim pokušajima da se uklopi u porodicu, ali i o shvatanju da nisu svi spremni za takav korak, koliko god to zvučalo kao dobra prilika.
Kako izgleda život sa partnerkom koja ima decu i što to znači za odnos? Pročitajte njegovu priču koja je emotivna, iskrena i poučna.
Budio se iz sna i video je njega. Stajao je pored kreveta, ozbiljan, desetogodišnji dečak u pidžami superjunaka, koji ga je gledao. Iako još poluspan, nije mogao da ne primeti ozbiljnost u njegovom pogledu. Timur, najstariji sin njegove partnerke Oksane, pitao ga je jednostavno pitanje: “Ipak ćeš otići, zar ne? Baš kao što je tata otišao.” Tog trenutka, čovek je shvatio da to pitanje nije bilo slučajno. Oko njega su bile igračke, neuredna odeća, a uz njega spava njegova partnerka. Osetio je da nešto nije u redu i da mu sve ovo nije mesto. Pomislio je: ne možeš ovo da podneseš. Ipak, nije znao kako da to objasni ni sebi ni detetu.
Pre šest meseci, sreli su se slučajno u čekaonici auto-servisa. Žena sa detetom ga je zatražila pomoć jer je njen sin slučajno prosuo torbu. Razgovor je započeo prijateljski, bez puno komplikacija. Kasnije su počeli da se viđaju i ubrzo se našao u njenom domu, gde je upoznao i njenu decu. Timur je bio tihi dečak, a Danja, njen mlađi sin, nije stajao. Upravo ta normalnost i porodični život bili su ono što je on tražio. Pomislio je, zašto da ne? Zamišljao je da je možda ovo prilika za promenu.
- Njegov život bio je uredan, ali prazan. Razvod i godine života bez dece učinili su da razmišlja o nečemu drugačijem. Iako nije bio zaljubljen, verovao je da bi mogao da izgradi nešto sa ženom koja već ima svoj život i svoju decu. Krenuo je da prenoći kod nje, a zatim se smestio u njenom domu. Međutim, život sa decom se uskoro pokazao kao mnogo teži nego što je mislio.
Prve pukotine su se pojavile vrlo brzo. Prvog meseca sve je bilo kao medeni mesec, ali sa puno detinjstva u pozadini – deca koja vrište, Oksana koja pokušava da stigne sve, a on koji se oseća kao stranac u njihovom životu. Kada je pokušao da ispravi Danju, koji je kukao zbog neslane kaše, dečak mu je odgovorio s pitanjem: “Ko si ti da mi kažeš šta da radimo?” Timuru, iako nije to govorio direktno, bilo je jasno da on nije tu da bude vođa ove porodice, da mu nisu potrebni njegovi saveti, i da je tu samo kao suvišan član.
Nastavak života u tom domu postajao je sve teži. Danja je stalno bio bolestan, a Oksana bi ostajala kod kuće, što je značilo da je on morao preuzeti obaveze, čak i kad je bio umoran od posla. Njegovo prisustvo nije značilo romantiku, već je bilo više kao obaveza, nešto što je morao da uradi, kao i bilo koju drugu kućnu obavezu. Intimnost, koja bi ranije bila deo njegove svakodnevnice, nestajala je. Počeo je da se povlači u sebe, da ostaje duže na poslu, jednostavno pokušavajući da izbegne svakodnevne rutine i izazove koji su dolazili sa životom sa decom.
Trenutak spoznaje došao je kada je odlučio da ih iznenadi – pica i torta. Kada je došao u stan, sve je bilo haotično: deca su se svađala, stvari su bile razbacane, a Oksana je pokušavala da ih smiri. U tom trenutku shvatio je: ovo nije njegov život, nisu njegova deca i on nije njihov otac. Sklonio je picu i otišao, a Oksana ga je zvala, pokušavajući da razjasni šta se dogodilo. On joj je jednostavno odgovorio: “Moram da idem. Moram da budem sam.” Oksana nije odgovorila, samo je tiho rekla: “Jasno je.”
- Tri dana kasnije, vratio se, ali razgovor koji je usledio bio je odlučujući. Oksana ga je pitala: “Hoćeš li da odeš?” Iako je želeo da bude iskren, nije znao šta da kaže. “Ne znam,” odgovorio je. A onda je čuo nešto što mu je slomilo srce: “Timur me je juče pitao: ‘Mama, zar čika Dima više neće dolaziti?’ Rekla sam: ‘Hoće.’ A on je odgovorio: ‘Neće doći. Svi odlaze.'” Te reči su ga pogodile, i shvatio je da nije mogao da bude otac. Njegova ljubav prema Oksani nije bila dovoljna da voli njenu decu na isti način. Ne biološka ljubav prema deci je posebna i ne može se jednostavno izgraditi.
Na kraju je shvatio: bolje je otići nego ostati i mučiti sve. Nisu bili samo njihovi osećaji u pitanju, već i deca, čija su srca već bila slomljena. Odlazak je bio njegov način da sačuva njihovu i svoju emocionalnu dobrobit. Psiholog je na kraju rekao: “Nisi bio spreman za ulogu očuha. I to je u redu.” Bilo je važno da bude iskren prema sebi i da prihvati da nije spreman da preuzme odgovornost.
Za sve one koji razmišljaju o sličnim koracima, važno je shvatiti: ne možeš samo voleti ženu i očekivati da ćeš voleti i njenu decu. Taj odnos zahteva posebnu vrstu ljubavi i posvećenosti koja ne može da se razvije samo na temelju volje. A ako nisi spreman, bolje je otići pre nego što se povrediš ti, ona, a najviše njena deca
