Marko Ratić, mladi glumac, započinje svoju karijeru sa samo devet godina, kada je dobio ulogu u filmu “Kraj rata”. Njegova uloga kao Vukole, zajedno sa poznatim Velimirom Batom Živojinovićem i Nedim Arnerićem, donosi mu iznenadnu popularnost. Ova uloga otvara mu put u svet glume i postaje ključni izvor finansijske podrške, posebno jer je njegova porodica živela u siromaštvu, u jednoj straćari blizu Starog Sajmišta.
Iako javnosti nije poznat detaljan tok njegovog života, zna se da je Marko Ratić zahvaljujući reditelju Draganu Kresoju uspeo da obezbedi egzistenciju svojoj porodici. Priča dečaka nije bila mnogo različita od onoga što je bila privatno. Naime, Dragan Kresoja, tražio je dečaka za ulogu Vukole i nakon neuspelog traganja po Hercegovini, pronalazi Marka u centru Beograda. Marko, tada lutajući ulicama, imao je probu sa Velimirom Batom Živojinovićem za scenario filma.
Roditelji su bili oduševljeni ovom prilikom, jer je Markov honorar od filma bio značajan izvor prihoda za njihovu porodicu. Marko je svojim pojavljivanjem na filmu omogućio porodici normalniji život, te su se preselili u kuću, što ih je učinilo izuzetno srećnim.
Marko Ratić postao je omiljeni mladi glumac osamdesetih godina. Osvojio je prvo mesto na festivalu u Nišu za najbolju dečiju ulogu, što mu je donelo brojne ponude za filmove. Nakon toga, nastavio je svoju karijeru igrajući u televizijskom filmu “Tajna Laze Lazarevića” (1986) i filmu “Dogodilo se na današnji dan” (1987).
Godina 1990. označila je prekretnicu u Markovom životu, kada se odlučuje povući iz javnosti i napustiti svet glume. Tokom tih godina malo se znalo o njemu, a on je nastavio život u Beogradu, izbegavajući intervjue i medijsku pažnju. U septembru 2013. objavljeno je da je preminuo od teške i neizlečive bolesti u svojoj 38. godini. Na sahrani su prisustvovali samo njegovi najbliži.
BONUS TEKST
Čuvarkuća, poznata i kao pazikuća ili uhovnik, predstavlja izuzetno poznatu biljku u našim krajevima, po latinskom nazivu Sempervivum tectorum. Ime je dobila po verovanju da poseduje čudotvorne moći za zaštitu kuće od udara groma, što je nekada rezultiralo masovnim gajenjem ove biljke na krovovima domova. Njena karakteristika da zadržava vodu u debelim listovima omogućava joj da uspešno opstane i na kamenitom tlu, ne zahtevajući mnogo zemlje.
U evropskoj tradiciji, čuvarkuća je povezana sa zaštitom kuće od oluja, požara i udara groma, te se veruje da donosi blagostanje i prosperitet domaćinstvu. Stoga je često prisutna u seoskim kućama gde se tradicija još uvek ceni.
Pored svoje zaštitničke uloge, čuvarkuća je i veoma lekovita biljka koja sve više privlači pažnju i upoređuje se sa svetski popularnom Alojom Verom, smatrajući se njenom slabijom verzijom. Obe biljke imaju debela sočna lišća ispunjena lekovitim gelom koji se koristi za lečenje kožnih oboljenja.
Sadržaj minerala, tanina, mravlje i jabučne kiseline, sluzi, voska i gume čine čuvarkuću korisnom za lečenje raznih kožnih problema. Njen gel ili isečeni listovi koriste se za tretiranje rana, posekotina, opekotina, bradavica i kurjeg oka, kao i za ublažavanje upala na koži.
Sok od čuvarkuće u kombinaciji sa medom koristi se za ispiranje usta kod upala sluzokože, kao i za lečenje mioma i cisti. Takođe, sok čuvarkuće čisti uši od nakupljene masnoće i osigurava njihovu higijenu, čime se može očuvati sluh.
Osim toga, čuvarkuća se preporučuje kao pomoćno sredstvo za smanjenje napetosti, nervoze i strahova. Svež sok od listova deluje kao diuretik i blagi laksativ, ali se savetuje oprez u konzumiranju, kako bi se izbegli neželjeni efekti.
Listovi čuvarkuće su najsočniji tokom leta, ali zadržavaju svoja lekovita svojstva i nakon zamrzavanja, omogućavajući upotrebu gela i tokom zimskih meseci.
