Srpska pravoslavna crkva i vernici danas se sa poštovanjem sećaju i proslavljaju praznik posvećen prepodobnom Zosimu Tumanskom, monahu i svetitelju iz 14. veka. Iako tačna godina njegovog rođenja i smrti nije ostala zabeležena, njegovo ime zauzima posebno mesto u duhovnoj istoriji našeg naroda.
Datum 21. avgust u crkvenom kalendaru vezuje se za odluku donetu na Saboru Srpske pravoslavne crkve 1992. godine, kada su među srpske svetitelje zvanično uvrštena imena devetorice Sinaita, među kojima i Zosim Tumanski. Upravo zbog toga često ga nazivaju i Zosim Sinait, jer je pripadao grupi monaha isihasta koji su u vreme kneza Lazara došli u Srbiju i ovde pronašli mesto za svoj duhovni život.
- Istog dana, 21. avgusta, vernici obeležavaju i praznik posvećen drugom svetitelju – prepodobnom ocu Jakovu, čije su mošti tek nedavno otkrivene kao svete. Iako je sahranjen još 1946. godine na monaškom groblju manastira Tumane, vernici su tokom poslednjih decenija počeli da se u sve većem broju obraćaju i njemu za pomoć, isceljenje i utehu. Na taj način, duhovni značaj ovog mesta dodatno je porastao i učvrstio ga kao jedno od najposećenijih svetilišta u našoj zemlji.
Kada se govori o životu i smrti prepodobnog Zosima, narodna predanja i legende zauzimaju posebno mesto. Prema jednom od njih, njegov kraj vezuje se za tragičan događaj u kojem se pominje i Miloš Obilić, čuveni kosovski junak. Predanje kaže da je Miloš, dok se nalazio u lovu, nehotice ispalio strelu iz luka prema šumi, verujući da je naišao na životinju. Umesto toga, pogodio je pustinjaka Zosima koji se podvizavao u pećini Kamenici, svega petnaestak minuta udaljenoj od manastira Tumana. Kada je shvatio šta se dogodilo, Miloš je bio duboko potresen i, noseći ranjenog monaha na rukama, doveo ga do mesta gde se danas nalazi manastirska crkva. Predanje kaže da je tada iznemogli svetitelj izgovorio reči: „Tu, mani me“, pa je otuda i proizašlo ime manastira – Tumane.
Ova legenda, iako obavijena velom vremena i narodnih tumačenja, svedoči o povezanosti junaka i svetitelja u našoj istorijskoj i duhovnoj svesti. Ime Miloša Obilića, heroja boja na Kosovu 1389. godine, spojeno je sa likom pustinjaka koji je svoj život posvetio veri i molitvi, čime se stvara simbolički most između viteštva i svetosti.
Sam manastir Tumane, koji se nalazi devet kilometara od Golupca, tokom vekova je prolazio kroz mnoge teškoće i iskušenja. Bio je rušen u vreme Prvog i Drugog srpskog ustanka, ali je uvek ponovo podizan rukama vernog naroda. Najteže razaranje dogodilo se 1910. godine, kada je tadašnji predsednik sreza, iz zlobe i inata, odlučio da ga minira upravo na praznik Cveti. Tada su se svodovi manastira obrušili na vernike koji su se nalazili u crkvi. Ipak, prema svedočenjima, niko od prisutnih nije bio povređen, što se tumačilo kao još jedno čudo i dokaz zaštite svetitelja nad svojim narodom.
- Uprkos svim razaranjima, Tumane je opstajao i obnavljao se. Vernici su uvek nalazili način da ponovo podignu zidove svetinje, vođeni dubokom verom da manastir, posvećen stradalom i čudotvornom svecu, ne može i ne sme nestati. Danas, upravo zahvaljujući toj veri, Tumane predstavlja jedno od najposećenijih mesta hodočašća u Srbiji. Ljudi dolaze iz raznih krajeva, donoseći svoje molitve i nade, tražeći lek za bolesti, izbavljenje iz životnih nevolja i unutrašnji mir.
Redovi pred moštima svetitelja svedoče o poverenju koje narod ima u njihovu čudotvornu pomoć. Svako ko dođe, bilo da ga muče telesne ili duhovne tegobe, odlazi sa osećajem olakšanja i novom snagom. Mnogi vernici svedoče da su, nakon što su se pomolili i potražili utehu od svetitelja Tumana, doživeli duboke promene u svom životu – bilo kroz ozdravljenje, bilo kroz pronalaženje mira i smisla.
Praznik prepodobnog Zosima Tumanskog, zajedno sa sećanjem na prepodobnog Jakova, tako nije samo još jedan datum u crkvenom kalendaru. To je dan kada se vernici podsećaju snage vere, uloge svetitelja u njihovim životima i neuništivosti duhovne tradicije. Tumane, uprkos istorijskim nedaćama, ostaje simbol nade, svedočeći da su i monasi pustinjaci, tihim i skromnim životom, mogli ostaviti trag podjednako snažan kao i najveći junaci naroda.
Danas, dok narod prilazi svetinji sa molitvom i zahvalnošću, prepodobni Zosim i Jakov Tumanski žive kroz veru onih koji se njima obraćaju. Njihova dela i njihova svetost ostaju most između prošlosti i sadašnjosti, a manastir Tumane nastavlja da bude mesto gde se duhovno i istorijsko susreću u jedinstvenom skladu
